Izvor: S media, 28.Nov.2010, 18:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žmurim, dišem i čekam sreću
Menjajući način na koji dišemo, u beogradskom klubu „Umetnost življenja” pokušavaju da promene i način na koji osećamo
Sa ulaza, klub „Umetnost življenja” u Beogradu podseća na bilo koji fitnes centar: vidite ljude kako se presvlače, obuvaju čiste patike i gaze po strunjačama. Ali uskoro ćete uvideti da ovde ne biste mogli da vežbate aerobik. Nema lopti ni tegova. Namesto ogledala postavljena je komoda sa cvećem, mirišljavim svećama i štapićima, a umesto >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << najnovijeg Rijaninog hita jedva se čuje ambijentalna muzika. I glas voditelja programa Plakora Kovačevića sasvim je tih, što zbog toga što se mir i očekuje od učitelja orijentalne mudrosti, što zbog toga što ne mora da se nadvikuje sa ce-deom.
– Dah je izvor energije i uz pravilno disanje imaćemo više energije – kaže vam Plakor.
– Osećanja i dah su povezani. Svaka emocija ima odgovarajući ritam daha.
Zato je ovo program na kome se uči pravilna tehnika disanja. Osmislio ju je osnivač fondacije „Umetnost življenja” Indijac Šri Šri Ravi Šankar. Ovaj duhovni vođa godišnje obiđe oko 40 zemalja šireći ideju mira i sveta bez nasilja. Organizacija Šri Šri Ravi Šankara postoji od 1981. i danas ima ogranke širom sveta.
– Čovek koristi samo 30 odsto kapaciteta pluća i zato na ovom programu učimo kako da proširimo njihov kapacitet, povećamo životnu energiju, očistimo telo od toksina i ojačamo u borbi protiv stresa.
Stres je udica koja vas mami da probate svaki protivotrov. I vežbe stvarno nisu teške, podsećaju na čas joge, ali onda dolazite do dela kada je akcenat na disanju. Trebalo bi da promenite način na koji dišete da biste izmenili način na koji osećate.
– Kada smo ljuti, dišemo plitko i isprekidano. Kada smo opušteni, dišemo duboko – dodaje Kovačević koji je tehniku disanja, jogu i meditaciju naučio u okviru organizacije „Umetnost življenja”.
– Koristeći ritmove disanja i zahvaljujući našoj tehnici, sudaršan kriji, otklanjamo stres i negativne emocije. Povećavate volju i lakše se borite sa nevoljama, bolje se fokusirate i manje grešite.
Žmurite. Dišete. Slušate instruktora. Možda nemate karakter, možda ste žrtva kulture instant zadovoljstva i instant rešenja, ali počinjete da sumnjate u sve ovo. Dok u turskom sedu zatvorenih očiju podižete i spuštate ruke duboko dišući, pada vam na pamet da sada nikako ne biste voleli da naiđe neko ko vas zna. Ne biste voleli da vas vidi kako glumite mudraca ogrnutog ćebetom. Baš je dobro što ćete se u tom trenutku setiti da su „Umetnosti življenja” priznanje odale važne institucije i da ova fondacija sarađuje sa Ujedinjenim nacijama i Svetskom zdravstvenom organizacijom.
– Pridružila sam im se u teškom periodu svog života – kaže Milica Mitić.
– Meni je ovo promenilo život.
Na nju je program ostavio toliki utisak da je rešila da im se pridruži kao volonter. Sada dočekuje nove polaznike. Među njima je najviše otvorenih umova koji su uvek spremni da probaju nešto novo. Ima i skeptika, roditelja koji špijuniraju decu i nije im sasvim jasno šta se u klubu u stvari uči.
– Moja mama je krenula da vežba sa nama jer joj se cela ta priča učinila sumnjivom. Ali kada je videla o čemu je reč, pridružila nam se – dodaje Milica Mitić.
Posle vežbi disanja i mira, polako se vraćate u svet u kome na svakom ćošku vreba stres, najveći neprijatelj savremenog čoveka.
– Da li ste dobro? Ne vrti vam se u glavi? – pita instruktor na kraju.
Dobro ste. Ne vrti vam se. Sada samo čekate mir i sreću.
Jelena Stevanović
