Izvor: B92, 06.Jan.2013, 10:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve je više gojaznih u svetu
Gojaznost se širi i po zemljama u razvoju. Charlotte Howard predlaže načine za rešavanje ove boljke.
Izvor: Ekonomist
Gojazne su dve trećine Amerikanaca, a zemlje u razvoju polako sustižu taj trend. U Kini taj problem ima gotovo 30% odraslih. U 2013. svet će shvatiti da treba nešto učiniti. Ali šta?
Problem se čini jednostavnim: ljudi unose više kalorija nego što ih troše. Dakle, da li pojesti krofnu ili otići u šetnju? Nije baš tako jednostavno, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << irok je spektar faktora koji utiču na težinu.
Evolucija nas je navela na to da volimo so, mast i slatkiše i da ih halapljivo jedemo da bismo nataložili što više energije ukoliko nastupi glad. Pa ipak, naša biologija nije usklađena s modernim svetom. Nekvalitetna hrana je jeftina i ukusna, a kompanije troše milijarde na njeno reklamiranje. U Americi su zašećerena pića zaslužna za gotovo polovinu povećanja unosa kalorija od 1977. do 2001. godine. U 2011. prosečan Meksikanac pio je više Coca-Cole od stanovnika bilo koje druge države. Gojazno je oko 30% odraslih Meksikanaca. Današnji poslovi zahtevaju manje fizičkog angažovanja, automobili su smanjili potrebu za šetnjom. Dodajte ovim svetskim trendovima i faktore kao što su serviranje hrane u školama, vreme koje roditelji posvećuju pripremanju obroka za decu i zaključićete da je balans između unetih kalorija i vežbanja beznadežan, naravno, u korist kalorija.
Zbog ovakave situacije ogroman je izazov pred zdravstvenim sistemom. Gojaznost povećava rizik od kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa i mnogih vrsta kancera, a zabrinjava to da se kod Azijata u odnosu na Amerikance pomenute bolesti javljaju i pri nižim telesnim težinama. Prema podacima Instituta za medicinu, Ameriku bolesti izazvane gojaznošću koštaju oko 190 milijardi dolara godišnje, što je petina novca namenjenog za zdravlje nacije. U zemljama u razvoju gojaznost preti da ograniči ekonomski rast pošto radnici postaju manje produktivni, a nesiguran zdravstveni sistem popušta pod pritiskom novih zahteva.
Prvi odgovor na ovu krizu je – ne preduzimati ništa. Ako je pojedinac debeo, neka bude takav. John Stuart Mill kaže da država treba da se umeša samo ako aktivnosti pojedinca ne škode samo njemu već i drugima. Veliki su troškovi lečenja i u bogatim državama snose ih uglavnom poreski obveznici.
Drugi način na koji bi se mogao rešiti ovaj problem jeste kažnjavanje gojaznih. Japan je, na primer, postavio limit kada je reč o težini svojih stanovnika. Ako radnici ne uspeju da smršaju, poslodavci će ih kazniti. Ovo je možda nepravedno jer je ponekad teško smršati zbog hormonskih promena.
Treći način rešavanja problema gojaznosti negde je na pola puta između dva gorepomenuta. Predlog glasi: ne ograničiti izbor, ali stvari postaviti tako da pojedinac poželi šargarepu umesto pomfrita. Gradonačelnik Njujorka Michael Bloomberg ne samo da je zaštitnički nastrojen već se ponaša kao pravi roditelj. Njegova zabrana prodaje bezalkoholnih slatkih pića u velikim bocama stupiće na snagu u martu 2013.
I, koja je prava formula? Evo nekih saveta za narednu godinu. Vlade ne treba da prisiljavaju ljude da jedu brokoli, ali mogu da promene regulativu koja će ga učiniti jeftinijim. Mogu da se pobrinu za to da ručak u školama bude zdrav i da deca imaju dovoljno vremena za trčanje. Mogu postaviti jasne standarde kada su u pitanju nalepnice na prehrambenim proizvodima da bi obrazovani potrošači mudrije kupovali. Vlade bi takođe trebalo da razmotre mogućnost povećanja poreza na slatka bezalkoholna pića koja su uzročnici gojaznosti i nemaju nikakvu hranljivu vrednost. Porez na piće manji je udar na slobodu pojedinca od obaveze da vezuje pojas dok vozi.
Međutim, diskutabilno je to da li vlade treba da primoraju kompanije da proizvode zdraviju hranu. Kompanije se trude da izbegnu intervencije time što same reguju. U 2010. kompanije su obećale da će izbaciti 1,5 biliona kalorija iz svoje ponude u roku od pet godina. Prvi izveštaj o napretku biće objavljen 2013. Ipak, treba pratiti rad kompanija čija će hrana biti zdravija na tržištu Zapada, ali će zato onu lošijeg kvaliteta drugde izvoziti.
