Izvor: eKlinika.rs, 09.Apr.2025, 21:01
Ljudi koji ne mogu da gledaju film bez provere telefona imaju karakteristike koje o njima mnogo govore
Lako je pretpostaviti da se radi samo o dosadi ili lošem ponašanju, ali psihologija kaže drugačije. Ljudi koji ne mogu da gledaju film bez provere telefona često pokazuju određena ponašanja i u drugim oblastima života – ponašanja koja otkrivaju nešto dublje o tome kako razmišljaju, fokusiraju se i komuniciraju sa svetom oko sebe.
Muče se da u potpunosti budu prisutni
Verovatno vam se desilo da s nekim razgovarate, a da vam se čini da vas sluša samo s pola pažnje. Oči >> Pročitaj celu vest na sajtu eKlinika.rs << mu neprestano skreću ka telefonu, odgovori su mu odloženi i jasno se vidi da su mu misli na nekom drugom mestu. Ista navika pojavljuje se i kada gledaju film. Čak i ako je zaplet zanimljiv, čak i ako je akcija intenzivna, ne mogu da ne provere svoj telefon. Nije to nužno zato što im je dosadno, već zato što je njihova pažnja stalno podeljena.
Nekim ljudima je teško da se potpuno uključe u trenutak, bilo da je u pitanju razgovor, zadatak ili čak samo uživanje u filmu. Njihov mozak žudi za stalnom stimulacijom, a ideja da se fokusiraju na samo jednu stvar – čak i nešto zabavno kao što je film – čini im se neprirodna. Često je to deo načina na koji svakodnevno komuniciraju sa svetom.
Osećaju se nelagodno kada nema šta da im odvrati pažnju
U nekim situacijama – čekanje u redu, sedenje u kafiću, gledanje filma – automatski posežemo za telefonom. Bezopasna reakcija za koju nam se čini da samo maksimalno koristimo svoje vreme. A onda shvatimo da nam bez telefona nije prijatno.
Ljudi koji ne mogu da odgledaju film bez provere telefona često se osećaju nelagodno kada nema dostupnih ometanja. Tišina, mir ili čak samo jedna kontinuirana aktivnost mogu ih učiniti nemirnim.
Psiholozi ovo povezuju sa nečim što se zove niska tolerancija na stres.
Nekim ljudima je teško da sede i da im bude dosadno, nelagodno ili čak da samo sede u tišini. Umesto da dopuste sebi da se smeste i uživaju, oni instinktivno posežu za nečim što može da im okupira um.
Zauzetost mešaju sa produktivnošću
Ljudi koji ne mogu da gledaju film bez provere telefona često s ovim imaju problem. Za njih su tišina i mirovanje izgubljeno vreme. Oni izjednačavaju stalnu aktivnost – proveravanje poruka, skrolovanje, prelaženje s jedne na drugu aplikaciju – sa produktivnošću ili informisanošću. Ali u stvari, samo sebi pronalaze posao.
Stalno skakanje između zadataka (ili ekrana) može otežati duboko fokusiranje na bilo šta. Ovaj način razmišljanja ne pojavljuje se samo tokom filmova. Prenosi se na posao, odnose i svakodnevni život. Potreba da se uvek nešto radi postaje navika – ona koju je teško prekinuti, a da uopšte niste svesni da postoji.
Treniraju svoj mozak da žudi za prekidima
Svaki put kada neko proveri svoj telefon, njegov mozak oslobađa mali udar dopamina – iste one supstance povezane sa zadovoljstvom i nagradom. Vremenom, ovo stvara zatvoren krug. Što više proveravaju, to njihov mozak više očekuje tu sićušnu navalu, i sve teže postaje da se odupru navici.
Zbog toga neki ljudi ne mogu da odgledaju film, a da ne posegnu za telefonom. Ne radi se samo o radoznalosti ili nestrpljenju – njihov mozak je naviknut da traži prekide. Čak i kada ne treba ništa da provere, postoji ta duboko ukorenjena potreba, kao da im bez toga nešto nedostaje.
Psiholozi ovu nazivaju varijabilnom nagradnom podrškom. Ideja je jednostavna: kada se nagrade (kao što su obaveštenja, poruke ili novi sadržaj) pojave u nepredvidivim trenucima, mozak postaje još više zavisan. To je isti princip koji stvara zavisnost od slot mašina. U nekom trenutku to prestaje da bude svestan izbor. To jednostavno postaje način na koji um funkcioniše.
Imaju problem da se duboko fokusiraju
Duboko fokusiranje na jednu stvar tokom dužeg perioda nije samo veština – to je snaga. I ako se ne koristi, slabi. Ljudima koji ne mogu da gledaju film bez provere telefona često je teško da se uključuju u zadatke koji zahtevaju stalnu pažnju. Bilo da je u pitanju čitanje knjige, rad na složenom projektu ili čak vođenje neprekidnog razgovora, njihov um stalno traži sledeći brzi nalet stimulacije.
Kada neko često prelazi s jednog na drugi zadatak ili ekran, njihov mozak se prilagođava tako što skraćuje raspon pažnje. Vremenom, predugo fokusiranje na jednu stvar počinje da im deluje neprirodno, čak i iscrpljujuće. Ovo ne utiče samo na zabavu. Oblikuje način na koji rade, kako uče, pa čak i kako se povezuju s drugima. Ako nešto ne obezbedi trenutno angažovanje, veća je verovatnoća da će se potpuno isključiti.
Mirovanje im je neprijatno
Za neke ljude, ideja da gledaju ceo film bez provere telefona deluje gotovo nepodnošljivo – ne zato što nisu zainteresovani, već zato što ih sama tišina stvara nelagodnost.
Kada nemaju šta da rade osim da sede i gledaju, njihov um počinje da traži spas. To može biti navika, potreba za stimulacijom ili čak mehanizam izbegavanja. Za mnoge, stalna distrakcija nije samo pitanje zabave – to je način da se izbegnu neprijatne misli ili emocije koje se pojavljuju u mirnim trenucima.
Ovo se vidi i u drugim oblastima života. Možda im je uvek potrebna pozadinska buka dok rade, izbegavaju da budu sami sa svojim mislima ili se osećaju nemirno kad god dođe do zatišja u razgovoru. Samo postojanje, bez obavljanja više zadataka, bez spoljašnje stimulacije, za njih je nepoznato. Ne da oni ne žele da uspore – oni jednostavno ne znaju kako.
Imaju problem da uživaju u iskustvima za sopstveno dobro
Ne treba sve u životu optimizovati, deliti ili pretvoriti u nešto produktivno. U nekim stvarima – poput gledanja filma – treba uživati samo zato što su prijatne. Ali za ljude koji ne mogu da gledaju film bez provere telefona, ova vrsta čistog angažmana nije prirodna.
Psiholozi ovo nazivaju sistemom nagrađivanja vođenim dopaminom. Kada je neko naviknut na stalnu spoljnu validaciju – lajkove, komentare, obaveštenja – počinje da daje prioritet iskustvima koja nude trenutne povratne informacije. Ako nešto ne pruža taj trenutni užitak, njihov mozak ih gura da potraže nešto što hoće. Vremenom, ovo oblikuje način na koji se suočavaju sa svetom. Ako nešto ne donosi trenutnu stimulaciju ili validaciju, čini se da nešto nedostaje, čak i kada to nije slučaj.
Teško im je da stvore dublje veze
Kada neko stalno proverava svoj telefon tokom filma, ne radi se samo o filmu iz kog se isključuje – to je zajedničko iskustvo. Gledanje nečega sa drugom osobom nije samo zabava. Reč je o povezivanju. To su razmene pogleda tokom šokantnog obrta, zajednički smeh na neočekivanu šalu, tihi trenuci razmišljanja nakon što krene odjavna špica.
Ali kada je neko ometen drugim aktivnostima, propušta tu povezanost. Fizički su prisutni, ali mentalno su negde drugde.
Duboke veze ne grade se na velikim gestovima – njih grade mali trenuci pažnje. Biti potpuno prisutan, čak i u nečemu tako jednostavnom kao što je zajedničko gledanje filma, vremenom jača veze. Kada to prisustvo stalno prekida ekran telefona, to stvara distancu, ne samo od filma, već i od ljudi oko njih.
Lako je odbaciti proveru telefona kao bezopasnu naviku, ali u stvarnosti ona može da oblikuje način na koji se neko povezuje s drugima. Kada ometanje postane norma, istinsko prisustvo postaje retko, a veze to osećaju.
Sposobnost da se fokusiramo, da budemo prisutni, da zaista uronimo u iskustvo nije samo veština. To su navike koje se mogu ojačati. A u svetu dizajniranom da privuče pažnju u svim pravcima, vraćanje tog fokusa jedna je od najvrednijih stvari koju svako može da uradi.
Članak Ljudi koji ne mogu da gledaju film bez provere telefona imaju karakteristike koje o njima mnogo govore se pojavljuje prvo na eKlinika.
