Izvor: eKlinika.rs, 13.Apr.2021, 15:31
I napad panike može da se leči
Plašljivost, stidljivost, noćno mokrenje su neki od simptoma koji već u detinjstvu ukazuju da je osoba sklonu panici, a koja adekvatnim metodama može da se leči, kaže za eKlinika portal psiholog Snežana Bjelobaba, transakcioni analitičar psihoterapeut.
Panični napad je iznenadni, snažni nalet straha, velike uzbuđenosti i javlja se, kako se kaže u narodu iz „čista mira“. Pojavljuje se nezavisno od situacije i nije potrebna neka objektivna opasnost da bi se pojavio. >> Pročitaj celu vest na sajtu eKlinika.rs << Napad panike je iznenadni strah visokog inteziteta bez vidljivog razloga.
Simptomi paničnog napada
Panični poremećaj je jedan od najčešćih razloga zbog kojih se ljudi javljaju psihijatru. Češće se dešava ženama, a prema statistici 1 do 2 odsto populacije oboleva. Reč je o ponavljanim napadima jakih osećaja koji osim emocionalnih simptoma imaju i fizičke, koji parališu osobu.
Pored straha visokog intenziteta, kao osnovne odrednice paničnog napada postoje i brojne reakcije organizma na stanje visoke uzbuđenosti. Vrtoglavice, preznojavanje, lupanje ili preskakanje srca, bolovi u grudima, otežano disanje, povećanje krvnog pritiska, drhtanje ruku, klecanje nogu, nemir i bolovi u stomaku su neki od telesnih simptoma koji se pri paničnim napadima dogode. Zabrinuta osoba se javlja lekarima hitne pomoći smatrajući da joj je život u opasnosti.
Prejaka simptomatologija navodi da pacijenti sumnjaju da je u pitanju infarkt ili izliv krvi u mozak, pojašnjava Bjelobaba.
– Napetost može biti toliko jaka da se dešava da se tokom napada panike pacijenti boje da će „poludeti“. Pri napadu koji traje nekoliko minuta, a retko sat ili više, osobi se čini da ne prepoznaje sebe ili da se okolina promenila, i opisuju takvo stanje „kao da je sve tuđe“. To stanje se zove fenomen depersonalizacije i derealizacije – priča na osnovu iskustava sa pacijentima Bjelobaba.
Ona objašnjava da u evolutivnom smislu, strah doprinosi preživljavanju i samozaštiti individue kao i zaštiti njenih vrednosti. Međutim, kada dobije osobine morbidnog – onda je strah najneprijatnije i najmučnije osećanje koje čovek može da doživi.
Postoje razne teorije o nastanku i mehanizmu delovanja straha, a uzroci nastanka ovog poremećaja nisu u potpunosti rasvetljeni.
– Od bioloških teorija pominje se genetska predispozicija i poremećaji u funkcionisanju određenih neurotransmiterskih sistema u mozgu (noradadrenergički, serotonergički, dopaminergički). Na primer, teoretičari razvoja ističu da zbivanja in utero, u toku rođenja ili vreme prvih nedelja života, mogu da stvore posebnu senzitivnost ovih fizioloških reakcija straha, koja će kasnije doživotno ostati predispozicija za reagovanje strahom – kaže naša sagovornica:.
– Strah čuva pred opasnošću i najvažnije je da li veruje individua da može da izbegne opasnost. Postoje tri vrste procene. Ako je procena da može, snažni strah prilagođava metabolizam da se izbegne opasnost što brže. Ako postoji sumnja, pojavljuje se strah koji parališe i osoba se kako se u narodu kaže „okameni” i ne može da reaguje. Treća vrsta procene kada osoba smatra da ne može da se izmakne opasnosti. Tada se individua uspaniči.
Već u detinjstvu se može prepoznati osoba koja je sklona panici
Psihološke teorije govore o separacionim strahovima, proživljenoj traumi, raznim iracionalnim mislima… Kao posebnu predisponirajuću karakteristiku osoba koje su sklone razvoju paničnog poremećaja izdvajamo postojanje anksioznog karaktera, koji se manifestuje već u detinjstvu.
– Osobe koje su sklone napadima panike od ranog detinjstva ispoljavaju niz karakterističnih osobina: plašljivost, stidljivost, noćno mokrenje, noćne more, ne žele da se razdvajaju od roditelja, odbijaju da idu u školu i slično. Takođe, takve osobe mogu imati hladne i vlažne dlanove, strahuju od bolesti, da ne počine neku grešku. Uglavnom su preosetljivi na mišljenje drugih i previše očekuju od sebe, očekujući stalnu podršku drugih- pojašnjava Bjelobaba.
I neki porodični odnosi mogu da budu okidači za razvoj osobe koja je sklona paničnim napadima. To su porodice koje su zatvorene, nekomunikativne, koje potiskuju osećanja, koje previše zaštićuju svoje članove. Alkoholizam ili druge bolesti zavisnosti u porodici pogoduju nastanku paničnog poremećaja.
Događaji koji mogu biti okidači za napad panike
Razvod ili pretnja razvodom, ozbiljna telesna bolest obolelog ili nekog njemu bliskog, smrt voljene osobe, duga odsustvovanja roditelja, osećanje gubitka ljubavi, usamljenost , doživljaj odbačenosti, uspostavljanje vanbračne veze, promene u socijalnoj situaciji npr, preseljenje…
Znanje o tome kako da se ponašaju i zaštite u određenim situacijama može da spreči napad panike. Na primer, kada su požar, poplava, zemljotres ili pljačka u pitanju, kao i slični neprijatni iznenadni događaji. Kolektivna panika predstavlja najveći problem. Često dolazi do pokretanja stampeda, koji može da bude sa drastičnijim posledicama nego zbog samog razloga koji ga je pokrenuo.
Prvi zadatak psihoterapeuta je utvrđivanje da li u osnovi napada panike postoji neki organski poremećaj.
Najčešća telesna oboljenja ili stanja koja mogu da dovedu do simptoma straha i napada panike su bolesti štitne žlezde, aritmije srca, prolaps mitralne valvule, neki oblici epilepsje, bolesti pluća i disajnih puteva koji se ispoljavaju otežanim disanjem, oboljenje centra za ravnotežu, hipoglikemija (nizak nivo šećera u krvi).
Činioci koji pomažu da se održi panični poremećaj
Psihološki činioci – napete situacije, nesnalaženje u rešavanju svakodnevnih problema, strah od daljih napada panike. Strah od bolesti, tendencija da se sve vidi u negativnom svetlu, gubitak doživljaja kontrole, gubitak samopouzdanja
Socijalni činioci – hronični stres, život pod stalnom presijom, problemi u braku, porodici, na poslu, socijalna izolacija, zapostavljanje odmora i opuštanja
Biološki činioci – hronična hiperventilacija, nesanica ili san koji ne okrepljuje, korišćenje alkohola, kafe ili droga, fizičko iscrpljivanje, umor, loše zdravstveno stanje, pad otpornosti.
U slučaju napada panike, preporuka je da se osoba javi stručnjaku, psihoterapeutu, psihijatru ili psihologu. Treba znati i da svi navedeni simptomi mogu biti prouzrokovani i zbog drugih psihičkih bolesti, a ne samo paničnih poremećaja o kojima sada govorimo.
Snežana Bjelobaba psiholog, transakcioni analitičar psihoterapeut za čitaoce eKlinika portala dala je nekoliko konkretnih saveta kada je neophodno obratiti se lekaru i koji su načini lečenja.
Situacije i okolnosti u kojima je potrebna stručna pomoć:
– Teži oblik paničnog poremećaja sa veoma učestalim i jakim napadima panike,komplikacije paničnog poremećaja naročito depresija, hipohondrija, preterano uzimanje alkohola
– Postojanje telesnih bolesti koje su u manjoj ili većoj meri odgovorne za pojavu napada panike
– Nedovoljna motivacija za samopomoć, strah od promena, komplikovane životne okolnosti koje negativno utiču na mogućnost da sami sebi pomognete.
U lečenju se koriste različiti modaliteti psihoterapije: psihoanalitička psihoterapija, grupna analiza, transakciona analiza, kognitivno – bihejvioralna terapija i druge.
Prema rečima naše sagovornice, jako su bitne i životne nauke i primena tehnika relaksacija. Trebalo bi, naime, voditi računa o redovnoj ishrani. Važan je i kvalitetan san. Uočeno je da izostanak okrepljujućeg sna pogoduje nastanku napada panike. Ne treba piti kafu i ne raditi fizičke vežbe neposredno pre spavanja. Možete se istuširati, popiti šolju toplog mleka. Smanjiti konzumiranje kafe i čaja i ostaviti nikotin ili bar smanjiti unos cigareta. Značajni izazivači napada panike su i korišćenje marihuane, amfetamina i kokaina. .
Članak I napad panike može da se leči se pojavljuje prvo na eKlinika.
.jpg)
