Izvor: B92, 19.Okt.2010, 17:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolest opasna po trudnice
Jutarnja mučnina se smatra malom cenom koju žene plaćaju kada treba da postanu majke, međutim, za stotine žena ova mala „nezgoda u kupatilu" može biti opasna po život.
Zbog nemogućnosti da zadrže hranu i vodu u svom organizmu, mnoge trudnice donose tešku odluku, da abortiraju zdrav plod. Dve žene objašnjavaju svoja stanja i razloge za ovakav korak.
Ejmi Diston (20), majka jednog deteta, jedva da može da govori o svojoj drugoj trudnoći koju je morala >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da okonča u desetoj nedelji.
„Konstantno mi je bilo muka, povraćala sam i do 40 puta dnevno. Nisam imala snage da podignem glavu sa jastuka i svaka kap vode me je terala na povraćanje. Na kraju sam toliko dehidrirala da su me odveli u bolnicu gde su mi dali svaki mogući lek protiv mučnine. Nakon što sam puštena iz bolnice, ponovo sam primljena i ostala sam mesec dana.
Posle nekog vremena, neprestano sam imala drhtavicu i bila sam previše slaba da hodam. To je već bilo previše. U trudnoći sa ćerkom Medison, koja sada ima 3 godine, dešavalo se da mi pripadne muka, ali to mi je bila prva trudnoća, i mogla sam da ostanem kod kuće i da ležim čitavog dana. Moj suprug, Kvinton (32), se zaista trudio, ali je morao da radi dva posla, i nakon konsultacija sa njim, rešili smo da okončamo trudnoću. Za mene je to bilo traumatično iskustvo, uz to su i ispred bolnice održavani i protesti protiv abortusa i ljudi su sve vreme vikali na nas.
Sledećeg dana sam se već osećala bolje. Nestala je mučnina i osećala sam da mi se vratio stari život. Beba bi mi se rodila u maju, i svaki put kada pomislim na to, uznemirim se.
Sada bih volela da imam još jedno dete ali znam da ne smem. Ne bih podnela sve to ispočetka i ne bih da rizikujem. Neki bi rekli da je odluka koju sam donela okrutna, ali sigurno je nisam olako donela."
Lorin Foks (26) je zatrudnela 2007. godine.
„Bila sam srećna što ću dobiti dete ali je bilo nepodnošljivo. Zamislite najgori grč u stomaku i pomnožite sa 100. Nisam mogla ništa od hrane da zadržim u sebi osim, možda, kolačića od đumbira, i to uz sreću. Došlo je dotle da nisam mogla da podignem glavu da bih oprala kosu i da sam puzala do vrata. Ostajala sam u sobi i ni sa kim se nisam viđala.
Više nisam mogla ni do toaleta da odem pa sam koristila posudu pored kreveta. Kada su me primili u bolnicu, priključili su me na infuziju ali čim sam napustila bolnicu, opet mi je pozlilo.
Porodica i moj suprug Ben su me podržavali i bili uz mene ali nisu znali šta da rade. Sve bi bilo mnogo bolje da sam mogla da jedem, ali ništa nisam mogla da zadržim u sebi. Da sam mogla da jedem, možda bih donela drugačiju odluku, ali nisam jasno ni mogla da mislim.
U petoj nedelji su mi prepisali lekove za abortus i mučnina je gotovo odmah prestala. Prvo sam pojela činiju punu čipsa i to je bilo najsrećnije ali i najtužnije stanje u isto vreme.
Sramota me je što nisam nastavila ali ne znam šta bi mi se desilo, više nisam mogla ni da govorim i morala sam da dam otkaz. I sada kada vidim bebe rastužim se.
Mislim da lekari moraju više da pružaju više podrške žena u ovom stanju, znam da može biti opasno ali nas puštaju iz bolnice kao da im pravimo gužvu. To mora da se promeni."
