Izvor: Glas javnosti, 13.Nov.2009, 04:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u selu Hajduk Veljka
Beograđanin Srećko Dimić (54) godinama je sanjao o tome kako će jednog dana napustiti velegradski život i spokoj naći u nekom mirnom planinskom selu, a onda je, zahvaljujući jednom slučajnom susretu u Zaječaru, najzad uspeo da ga pretoči u stvarnost. Srećko je već četiri meseca stanovnik Lenovaca, rodnog sela čuvenog timočkog junaka, Hajduk Veljka Petrovića, a sa njim su u ovo podtupižničko selo iz prestonog grada doputovale i mace Mak i Maka.
Uslišena molitva
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
- Godinama sam maštao o kupovini imanja u planini i o tome pričao prijateljima, ali kako nisam imao novca za takav poduhvat, svi oko mene su odavno prestali da veruju u tu priču. Onda sam neočekivano dobio nagradno putovanje na Svetu Goru, u Hilandaru se iskreno pomolio Bogu da nađem imanje... A onda sam, samo dva dana po povratku sa puta, u Zaječaru upoznao mog dobrotvora Petra Živanovića, poznatog zaječarskog knjižara, kod koga sam sa prijateljem došao na slavu Svetog Ćirila i Metodija. Pričao sam mu kako hoću da kupim kuću na selu, a onda mi je Petar rekao: „Nemoj više da tražiš imanje, našao si ga“. Tako mi je ponudio svoju kuću sa okućnicom i 20 hektara zemlje, da ih koristim narednih 30 godina i to bez dinara nadoknade. U prvi mah nisam poverovao, ali mi je sutradan ponudu potvrdio i tako sam počeo da živim svoj san-objašnjava Srećko, ponosno stojeći na pragu svog novog doma, kako je bez mnogo razmišljanja beogradski asfalt zamenio lenovačkim blatom.
U Beogradu je novopečeni Lenovčanin ostavio dvojicu odraslih sina, ali se nada da će i njih vremenom preseliti na selo. Kaže, razume ih, mladi su, moraju da ižive deo života u gradu.
- Pa, kad ga se zasite i shvate da je život u velikom gradu pun anomalija, onda će da mi se pridruže. Jer, život na selu je budućnost i što pre to kao narod shvatimo, svima će nam biti i bolje i lakše- priča Dimić, koji priznaje da su se njegovoj odluci da napusti Beograd i dođe na selo, mnogo više začudili Lenovčani, nego njegovi najbliži.
Jer, kaže, njihov san je da se sele za Beograd.
- Sve su to dobri ljudi... Kada su se uverili da sam se stvarno doselio u njihovo selo, svi odreda su počeli da mi pomažu, da mi donose na poklon krompir, luk, paradajz...- kaže Srećko, koji je u Lenovac stigao samo sa ličnim stvarima i nešto malo novca, ali s jakom voljom da stvori uzorno seosko domaćinstvo, od koga će moći da žive i on i njegova porodica.
Ne časeći časa, odmah je zasukao rukave i dao se na posao. Staru čatmaru, u kojoj 20 godina niko nije živeo počeo je lagano da pretvara u komforan dom. Doveo je vodu do kuće, napravio kupatilo, uredio kuhinju, spavaću sobu... Sa novostečenim komšijama počeo je i da odlazi u šumu, da seče drva za nadnicu, a zarađeni novac je potom uložio u novi dom. Trenutno renovira dnevnu sobu, u kojoj će biti smešten kamin i velika biblioteka. Sve u kući i oko nje napravio je sopstvenim rukama, za samo četiri meseca, te Lenovčani zato tvrde da njihov Srećko ima zlatne ruke i pozivaju ga i da i njima ponešto po kući popravi.
A od ujaka-traktorče
- Kada je moj ujak Zdravko Sertić čuo da sam došao na selo, dao mi je novac za traktor i ostalu potrebnu mehanizaciju. Za početak sam napravio mini-farmu, sa 500 pilića tovljenika- hvali se Srećko.
Odrastao je na beogradskom asfaltu, skoro 26 godina se bavio prodajom knjiga, radio u Vojnom izdavačkom zavodu, „Narodnom delu“... Nekoliko godina se i u inostranstvu bavio građevinarstvom, a potom ribario na plavom Jadranu. Igrao je i rukomet, potom trenirao mlade rukometne talente, a od svoje 33. godine trči i maraton. Međutim, ništa od toga mu nije donelo mir, kao život u Lenovcu.
- Ovde živim u ritmu sa prirodom. Rađanje sunca i njegovo kretanje diktira život na selu. Imam vremena i da namirim stoku, odem u seču drva, pospremim kuću, umesim hleb, čitam, pišem, družim se s ljudima... Ovde sam svoj na svome, svaki dan mi je drugačiji-ushićen je Dimić novim životom.
Brzo je naučio da vozi traktor, kosi, balira slamu, sve ono što nikada u životu nije radio. Kaže, taj miris štale, ovaca, konja, poneo je u nosu još iz rodne Like.
- Svih ovih godina sam lutao, bio u zabludi... Moja misija je sada da pokažem da je život u prirodi moguć, isplativ, koristan... Važno je vratiti se korenima, tradiciji. Verujem da će ljudi iz grada početi da dolaze i rade na imanjima poput mog- nada se Srećko, koji planira da na svom imanju uskoro počne da gaji i organsku hranu, ječam, raž, kukuruz, povrće i voće...
Osim kokica, gajiće i ovce, konje, svinje, ali i kalifornijske gliste. A, već je kod države konkurisao i za sredstava iz programa razvoja ruralne sredine kroz etno-turizam. Pa, ako Bog da zdravlja da kraj njegovog imanja jednog dana iznikne i nekakav kamp ili škola za decu, koja bi baš tu učila kako da prežive u prirodi. Za sve to je potrebno dosta novca, koji trenutno nema, ali ima puno energije i volje da sve svoje namere ostvari.
Svaka cast!!!!
