Izvor: Glas javnosti, 15.Sep.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Presuda za Ginisa
ZAJEČAR - Vlastimir Mihajlović (61) iz zaječarskog sela Trnavac pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu proveo je 20 godina u sudaniji sa železnicom oko nadoknade štete koju je pretrpeo zbog smrti roditelja poginulih u železničkoj nesreći u rano jutro 17. oktobra 1987. godine kod negotinskog sela Rogljeva.
Konačno tačka na spor
Posle maratonskog spora tokom koga se dešavala štošta, sud je 2004. godine dosudio 100.000 dinara na ime troškova sahrane >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << i 300.000 dinara na ime duševnih bolova. S obzirom na to da je Vlastimir davno taj novac potrošio na putovanja do Beograda i advokatske troškove, a odrekao se svake kamate, to je sve do sada ulagao žalbe ne bi li došao do pravičnije odštete, ali je sud ove godine stavio tačku na ovaj spor.
- Ugovorom o poravnanju na ime tuge i bola presuđeno je 300.000 dinara, a na ime troškova sahrane 100.000 dinara. U aprilu ove godine advokati su me usmeno obavestili da ne postoji više nikakva zakonska mogućnost za dalji spor i eventualnu dodelu sredstava za pomoć mojoj porodici, pošto sam nadživeo roditelje i da tu više ne može da mi pomogne ni Vrhovni sud Srbije. Međutim, od suda još uvek nisam dobio ništa napismeno - kaže Vlastimir.
U železničkoj nesreći u kojoj su poginuli Vlastimirovi roditelji Živojin i Bosiljka, nastradalo je ukupno 12 putnika. Svi su oni tužili železnicu, jer je do nesreće došlo krivicom železničara i vodili sporove pred zaječarskim sudom, koji je odavno presudio nadoknadu štete i koja je u međuvremenu isplaćena, samo je Vlastimir vodio spor u Beogradu i, kako kaže, prošao „kao bos po trnju“.
- Čitav ovaj spor pred sudom u Beogradu bio je je uvreda za mene i moju porodicu - kaže Vlastimir. - Bol za izgubljenim roditeljima ne može ničim da se nadoknadi i ja to nisam ni tražio, ali svako mora da snosi određenu odgovornost, pa tako i železnica za nesreću koja se dogodila i u kojoj su poginuli toliki ljudi.
Odšteta dovoljna samo za cigarete
Vlastimir je najpre u sudskom sporu tražio samo troškove sahrane, za koju je te godine kada se dogodila nesreća platio kao da je kupio jedan automobil, a sud mu je posle četiri godine dosudio novac na ime troškova sahrane za koji je tada mogao da kupi jedino koju paklu cigareta, pa je odbio da primi tu ponižavajuću sumu. U dokaznom postupku morao je da priloži i fotografiju da je stvarno podigao spomenik roditeljima. Uložio je žalbu na ovakvu odluku, ali je sud doneo novu presudu u kojoj je, verovali ili ne, između ostalog pisalo da je Vlastimir već obeštećen, jer je nasledio imovinu svojih roditelja. Ovu presudu je kasnije ukinuo Vrhovni sud. Onda je odlučio da ovoj tužbi pridoda i tužbu za nadokandu duševnog bola.
POZIVALI I MRTVU BABU DA SVEDOČI!
U sporu za Ginisa koji je vođen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu promenile su se brojne sudije, saslušani mnogi svedoci... Između ostalih, na saslušanje je pozvana i Sofija Nedeljković iz Trnavca, koja je u vreme kada je stigao poziv za sud bila mrtva već pet godina, a o čemu je sud bio uredno obavešten.
Tokom maratonskog procesa svake godine putovao je do Beograda najmanje pet do šest - puta, plaćao advokatske usluge i kada se sve to stavi na papir i sračuna, nikakva vajda od dosuđene sume. Kako je zbrojio, Vlastimira je samo do 1996. godine ova sudanija koštala 2.300 tadašnjih maraka.
Vlastimir je invalid druge kategorije, jer je svojevremeno na poslu u zaječarskom „Porcelanu“, gde je radio, izgubio oko u eksploziji koja se dogodila u pogonu. Supruga, sin i snaha su nezaposleni i svi žive u jednom domaćinstvu od njegove invalidske penzije od 15.000 dinara. Vlastimirov otac je bio borac u Drugom svetskom ratu, dugogodišnji radnik i poljoprivrednik, držao je i krojačku radnju i pomagao sinu koji je postao invalid još 1967. godine.
Na kraju je za izgubljenim roditeljima vodio maratonsku parnicu nakon koje je sud dosudio za ovo vreme takođe ponižavajuću sumu novca.
- Moram priznati da me sve ovo mnogo boli - kaže Vlastimir. - Shvatio sam da pravde nema, da ona pripada samo moćnima. Nisam nesrećan zbog te nekakve materijalne koristi, nego što posle ovakvih dešavanja čovek prestaje da se oseća kao ljudsko biće.
E deko dasu nekom iz vlade nasradali roditelji u zeleznickoj nesreci ja misli da bimu pripalo pola Srpske zeleznice kao osteta.
.jpg)
