Izvor: Politika, 08.Okt.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedostatak para alibi za nesposobnost
Srbija samo u sportu i dalje može da konkuriše ostatku sveta, „podvlači” naš poznati rukometni stručnjak. – Stvaralaštvo je nekada bilo na visokoj ceni. – Posle Evropskog prvenstva za rukometaše 2012. nije nam bila potrebna organizacija i Svetskog prvenstva za rukometašice 2013.
Nedavno je počelo 59. prvenstvo za rukometašice, peto otkako je Srbija postala samostalna država. I mnogo pre samog početka znalo se da je titula prvaka praktično rezervisana za Zaječar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je lane osvojio „duplu krunu”. Prvo kolo u kojem je ovaj tim pobedio Medicinar 48:11 je samo nagovestilo kako će se odvijati stvari u prvenstvu, koje je iz godine u godinu sve slabije i slabije.
Loše stanje u našem klupskom rukometu jedan je povoda za razgovor s Jezidmirom Stankovićem (70), koji je debelo zadužio ovaj sport. Jedan je od retkih naših stručnjaka koji je vodio i žensku i mušku seniorsku reprezentaciju. Osvojio je pregršt trofeja u Jugoslaviji kao trener ORK Beograda, Voždovca, Radničkog, Metaloplastike, Partizana..., a prvi je stručnjak s ovdašnjih prostora kojem je pošlo za rukom da igra finale Kupa evropskih šampiona. Sa ORK Beogradom je 1962. izgubio u meču za trofej od čehoslovačkog Spartaka.
Njegovih ruku delo su brojni rukometašice i rukometaši koji su ostavili dubok trag kako u našem tako i u svetskom rukometu. Mira Jasić, Rada Parezanović, Leposava Ninković, Veselin Vujović, Mile Isaković, Dragan Škrbić, Igor Butulija, Nedeljko Jovanović samo su neki od igrača koji su izašli iz Stankovićeve „kuhinje”. Veoma je cenjen u svetu. Čak je predsednik Svetske rukometne federacije Hasan Mustafa prilikom nedavne postete Beogradu „podvukao” veliki uticaj Stankovića na njega i njegovu karijeru.
Ovaj intervju počinjemo pitanjem kako je nekada izgledalo prvenstvo?
Šampionat Jugoslavije u periodu od pedesetih pa sve do osamdesetih bio je možda i najkvalitetnije klupsko takmičenje u Evropi. Za razliku od recimo SSSR, Čehoslovačke, Istočne Nemačke i Poljske gde su dominirali jedni te isti timovi kod nas je širom zemlje bilo izuzetno kvalitetnih klubova. Oni su nastali i ojačali pre svega zahvaljujući ogromnom entuzijazmu. Bilo je to vreme kada pare nisu bile suština svega. Stvaralaštvo je bilo na ceni pa se pojavio i veliki broj izvanrednih stručnjaka. Takođe, u većini klubova se insistiralo na tome da igrači pored rukometnog znanja ne zapostave ni školovanje. Mnogi moji igrači su završili fakultete na šta sam posebno ponosan. Ipak, ne bi trebalo ni zanemariti ni veliku podršku države, koja je mnogo više nego danas brinula o sportu. Redom svi učesnici najvišeg ranga takmičenja su imali besplatne termine za treninge i utakmice. Igrači su imali brojne privilegije. Pored stipendija od kluba dobijali stipendije od Grada, a reprezentativci i primanja od države, a bilo je onih i kojima je rešeno stambeno pitanje... Sve ovo u kombinaciji je dovelo do toga da u tom periodu stvorimo i jaku reprezentaciju koja je konstantno bila u vrhu svetskog rukometa.
S obzirom na znatno promenjene okolnosti šta bi iz tog perioda moglo da se preslika u današnje vreme?
Sport je jedina oblast u kojoj i dalje možemo da konkurišemo u svetu. To država mora da prepozna jer samo kroz sport i dalje možemo da se afirmišemo kao narod. Ipak, ni mi u rukometu ne smemo da sedimo skrštenih ruku i da čekamo da nam neko udeli neki dinar i da umesto nas počne da se bori. Prvo moramo mi sami nešto konkretno da uradimo pa tek onda da zakucamo na sva vrata i da tražimo pomoć. Niko nas ne sprečava da i dalje stvaramo i da pokušamo da ni iz čega napravimo nešto. Ipak, godinama unazad u većini klubova su se infiltrirali pogrešni ljudi koji su, bojim se, svesno mnoge stvari sveli na nizak nivo samo da bi imali manje obaveza. Za početak svi klubovi bi trebalo da se organizuju i da u stalnom kontaktu sa Rukometnim savezom Srbije iznose svoje probleme i tako sve dok ne nađu način da ih reše . Takođe, mora da se vidi ko ne zna i ne želi da radi i sa takvim pojedincima bi trebalo raskrstiti. U svakom slučaju ako nešto ne preduzmemo rukomet će nam vrlo brzo skliznuti u poslednju kategoriju sportova.
Mnogi istuču da bez para ne može ništa da se uradi? Kakvo mišljenje imate o tome?
Mislim da je to samo jevtin alibi za nesposobnost. Niko ne može da me ubedi da je samo nedostatak novca jedini krivac za trenutnu situaciju. Pa u vaterpolu, košarci, odbojci i nekim drugim sportovima situacija je ista ili slična po pitanju finansija pa se oni nisu urušili. Ti sportovi i u novonastaloj situaciji iznalaze način da makar na polju stručnog rada održe nivo, što u rukometu nije slučaj. Pa vidite samo ko je sve u poslednjih deset godina bio selektorrukometašica, a da ne pričamo o tome ko sve radi po klubovima.
Srbija će 2012. biti domaćin Evropskog prvenstva za rukometaše a godinu kasnije organizator Svetskog prvenstva za rukometašice. Da li je to prilika da se reafirmiše ovaj sport?
Mislim da nam posle Evropskog prvenstva za rukometaše 2012, nije bilo potrebno još jedno veliko takmičenje. Pogotovo ako se zna da od velikih rukometnih takmičenja ne može da se zaradi. Smatram da je bilo pametnije da pare koje ćemo uložiti u organizaciju Svetskog prvenstva 2013. iskoristimo da pomognomo našim posrnulim klubovima. Od njihove jačine zavisi i jačina sporta uopšte. Takođe, sve će biti kontraproduktivno ako na šampionatu 2013. ne uspemo da ostvarimo dobar rezultat. Kada kažem dobar mislim da barem do finiša šampionata budemo u konkurenciji za polufinale – kaže na kraju Jezdimir Stanković, jedan od mnogobrojnih dokazanih rukometnih stručnjaka čiju reč već dugo nema ko da čuje.
Novo Bojičić
objavljeno: 09/10/2010
