Izvor: Politika, 02.Jun.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Indeksi i Kikinda
Kada bi se na jednom mestu okupili svi nezaposleni sa fakultetskom diplomom, dobili bismo grad veličine Zaječara. Statistika poslednju deceniju barata brojevima od 50.000 do 60.000 nezaposlenih diplomaca, što je podatak posle kojeg će većina samo da slegne ramenima. Zamislite jedan grad ili opštinu veličine Kikinde? Ipak nije svejedno.Toliko, otprilike, mladih svake godine upiše jedan od osam univerziteta u Srbiji. Najmanje dve decenije fakulteti dele isti broj indeksa, a najviše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << baš tamo gde je i najveći višak – na ekonomiji, pravima, medicini...
Šta još govore brojevi? Ekonomski i Pravni fakultet u Beogradu za nekoliko dana upisaće po 1.500 brucoša, a u glavnom gradu ima po 1.800 nezaposlenih diplomiranih ekonomista i pravnika. Na svim medicinskim fakultetima u Srbiji biće upisano oko 1.500 novih studenta, dok 2.700 nezaposlenih diplomiranih lekara čeka na birou. Dodatni problem je to što će većina njih po dobijanju diplome gledati da što pre spakuje kofere, a zemlje koje u njihovo školovanje nisu uložile ni jedan jedini evro dočekaće ih raširenih ruku.
Nije potrebno da budete profesor Ekonomskog fakulteta da shvatite „u kom grmu leži zec”. Ključ je u odnosu države i fakulteta, jer taj status kvo odgovara i jednima i drugima: za svaku vladu je lakše da godišnje dobije novih 50.000 studenata nego još 50.000 nezaposlenih na birou. Zato deluju neuverljivo obećanja koja svake godine čujemo iz Nemanjine, kako će se baš od narednog upisnog roka preseći zacementirana upisna politika.
Argumenti kojima se brani stav da „trenutno ne može ništa da se učini” jesu i to što Srbija ima mali broj visokoobrazovanih i što je u poređenju sa planovima EU do 2020. godine neophodno da se poveća broj brucoša. Generacije koje izlaze iz srednjih škola sve su malobrojnije, pa tako, paradoksalno, fakultet upisuju skoro svi koji dobiju knjižicu.
I autonomija univerziteta je zgodan argument da se ništa ne menja. Fakulteti izvlače autonomiju kao keca iz rukava svaki put kada prosvetne vlasti pokušaju nešto da sprovedu, objašnjavajući da za njih odluka Ministarstva prosvete nije pravno obavezujuća, već je to mišljenje koji oni mogu i ne moraju da prime k znanju. I ponovo sve po starom.
A to znači da će se fakulteti svake godine grčevito boriti za svakog studenta: budžetskog, naravno, jer za njega dobijaju više para od države nego što je školarina koju naplaćuju za jednog samofinansirajućeg akademca, jer njihovim parama rešavaju problem profesorskih plata i neplaćenih računa za grejanje, struju, telefon...
Rešenje je jasno, zacrtano je još pre nekoliko godina i u „Strategiji razvoja obrazovanja Srbije do 2020. godine”. Potrebno je samo da se već jednom preseče, makar to značilo da od sledećeg juna nećemo imati nijednog brucoša na ekonomiji.
Pogledaj vesti o: Zaječar
