Izvor: Vostok.rs, 16.Maj.2021, 20:26

Čoveku mora srce da se sledi

Čoveku mora srce da se sledi

„Kad je objavljen rat Srbiji 1914. bila je mobilizacija srpske vojske. Kao i 1912. sve je skočilo na noge lagane. I sam sam, bez pozivanja, odjurio na mesto mobilizacije (Zaječar). Bez oklevanja, odmah posle organizacije, krenuli smo na ratište. Pravac je bio Zaječar, Paraćin, Aranđelovac, Šabac. Neprijatelj je već bio prešao Savu i Drinu. Ovaj napad nazvao je Kazneni pohod povodom, kobajagi, pomenutog atentata. Pero nije u stanju da opiše niti kičica da naslika zverstva koja je austrijska horda vršila nad srpskim življem. Toga primera nema, niti je bilo u prošlosti za vreme raznih varvarskih najezda. Čoveku se koža ježi i grozi se posmatrajući izvršene prizore. Kod meštana je bio ovladao smrtni strah gledajući očima prizore kojima nisu bili ravni ni oni za vreme prvog hrišćanstva, kad su za mučenje izmišljane razne muke. Toga radi, svaki koji je mogao gledao je da spase svoj život. Ostavljali su za sobom sve živo, pa i decu koja nisu bila kadra da idu. Tih su bili puni putevi, njive i lugovi. Lično sam bio očevidac strahovitih prizora. Čoveku mora srce da se sledi...” Ovako se patnji s početka Velikog rata u svojim memoarima sećao narodni učitelj Srdan Novaković (1862‒1945). Ta ratna dešavanja, uz ostale dogodovštine iz njegovog života, opisuje nedavno objavljena knjiga „Sećanja Srdana Novakovića”, zajedničko izdanje užičkog i negotinskog arhiva, piše Politika. Surovost Austrougara zgrozila je ovog učitelja ratnika. Ali ga je silno obradovala pobeda srpske vojske protiv okupatora na Ceru, o kojoj se, piše on, glas pronese širom Evrope. „Srbi povratiše Šabac, Beograd, Mačvu i tako očistiše svoju otadžbinu od zlotvora. Štaviše, Srbi pređoše pobedonosno Savu i Dunav i stadoše svojom nogom na tlo Srema i Banata...” „Sutradan po zauzeću Šapca bio sam na njegovom zgarištu. Tu sam video svašta. Austrijski vojnici pokupili su bili sve dušeke, jastuke i jorgane, pa ih potrpali po šančevima i rovovima gde su bili. Po ženskom vešu nalaženom po kafanama i drugim mestima videlo se da su se oblačili u ženska odela. Eto kakvi su bili junaci ti majčini sinovi koji su pekli, bacali u krečane, kasapili na razne načine nevinu decu, žene i starce. Naši su docnije dovodili strane novinare i druge da se uvere na licu mesta o tim zverstvima. Za ta nedela platili su prvo na bojnom polju, a docnije raspadom države i otcepljenjem većine zemalja: Češke, Banata, Bačke, Slovenije, Hrvatske, Dalmacije, Istre, Gorice, dela Tirola, Erdelja, Bosne i Hercegovine.” Seća se Srdan da je posle tih sjajnih srpskih pobeda s jedinicom ostao u Tekerišu iza Cera. „Češće sam obilazio Cer do vrha, posmatrajući minulo ratno poprište. Bez preterivanja smeo bih potvrditi da na toj planini nije bilo drveta koje nije bilo okrznuto ili probijeno puščanim kuršumima ili šrapnelima. A bilo ih je pogođenih deset i više puta. Jedan dokaz više kakva je bila paklena kanonada. Uz to, bilo je nebrojeno drveta presečenih granatama topovskim. Izginuli austrijski vojnici bili su posejani na sve strane oko Cera i u njemu. A živi su hvatani kao zečevi, posle borbe za čitavu nedelju dana, prikriveni po gustim džbunovima. Čak su ih dovodile naše žene seljanke. Teško je išlo i sa zakopavanjem leševa poginulih, te su mnogima virile cokule iz zemlje, dok nije bilo seljanke koja nije imala na nogama vojničke austrijske cokule.” Beleži dalje ovaj učitelj kako je posle progona okupatora preko Save i Dunava kralj Petar pobedonosno ušao u Beograd, gde ga je prestoničko građanstvo trijumfalno dočekalo. Ali neprijatelj ne odustaje od namere da pokori Srbiju, pa još jače nadire u jesen 1915. godine. „Nad Beogradom lete neprijateljski aeroplani bacajući bombe, topovi tuku Beograd. Oko Save i Dunava borba na život i smrt. Neprijatelj prešao reke. Borbe se vode na Dorćolu, Ciganliji i duž Save. I poslednja vojna i građanska ustanova iščezla preko noći.” Dodaje pisac ovih memoara da je i tom prilikom nekako izneo čitavu kožu. Primorani su srpski vojnici da iz prestonice krenu u povlačenje ka jugu. „Sutradan bio sam u Ralji. Moji su me primili iako sam bio predao dužnost. Odmah je naređen pokret za odstupanje. Zašto odstupanje? Napali nas Bugari s leđa. Iako je ruski poslanik do poslednjeg časa (u Nišu) uveravao i tvrdio da nas neće napasti. Kamo sreće da su naši državnici bili uviđajniji pa na vreme otpravili onih 50.000 mladića, ne bi ostavili kosti po Albaniji i mnogi drugi s njima”, piše Srdan Novaković. Branko Pejović, Politika

Nastavak na Vostok.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Vostok.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Vostok.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.