Izvor: Blic, 06.Mar.2012, 03:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekajući autobus
Najpre malo konteksta: u gotovo potpuno devastiranoj, nekad solidno razvijenoj Timočkoj Krajini, Zaječar se ni po čemu ne izdvaja.
Često se čuje - tu samo Pivara još radi. A i samo još pivo radi. Prošle godine ukinut je bio prigradski saobraćaj, kad je ionako po selima bila samoukinuta navika normalnog putovanja. Malo se ide, nema ni zašta ni s čim. Putuje se ko ima i ako može, autom ili taksijem, povremenim vozovima, a ima i divljih prevoznika sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drvenim klupama u pik-apovima. Pa kad se klupe popune, „višak" čuči ili kleči među njima.
Odnedavno je to kao rešeno - grad se pogodio s nekim privatnikom da iz gradske kase plaća kruženje nekakvih autobusa, a ako još ima i putnika, to je privatniku - pride. Posao je rizičan, putnika je malo, jer tu su i niske cene prevoza - visoke. Nešto pre poslednjeg snega, po veoma mraznom danu, tražim u centru taksi do svog sela, kad tu, na nekadašnjoj prigradskoj stanici stoji sa zembiljčetom jedan (oduvek nezaposlen) poznanik: Šta čekaš? Autobus. Kad polazi? Ne znam. A pošto je karta? Ne znam ni to, retko putujem, a i tad - peške. Pa, ajmo taksijem. Skupo. Pa, sa mnom. Nemam ni za pola. Ma, ne treba. Ubedim ga, a u taksiju mi prvo meko, a potom sve ozbiljnije prigovara za neku navodnu nepravdu od pre 30 godina za koju još misli da sam odgovoran. Sve se na kraju dobro završi. Ali, od tada do danas, a naročito prigodom dobijanja kandidature, ovaj doživljaj mi je prava slika Srbije. Sirotinja.
Država ti u neisplativom, ali svakako predizbornom aranžmanu nabavi autobus, ali niti znaš kad ide, ni koliko košta. Pristaješ na donaciju, a onda prekonosiraš dobrotvoru... Put do evropskih zvezdica popločan je ovakvim scenama.
Povezane vesti: Dužan kao Sr... čka Usklik iz Rastelice Deponija u "Ju-Es-stilu" DRI i(li) DRK Razgolićavanje direktorki
