Izvor: Prva.rs, 26.Sep.2014, 08:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbog alkohola sam ostala bez noge!
Kad imaš šesnaest godina, misliš da si na vrhu sveta, da možeš uraditi i reći šta god poželiš i da ti se pritom ne može apsolutno ništa loše dogoditi. Misliš da su tvoji matorci dosadna, stara gunđala koja ti kvare svaki doživljaj i da ćeš se s ekipom, s kojom se tada družiš, zabavljati do kraja života. Navala hormona sreće, koja te odjednom preplavi na kraju školske godine, totalno ti može pomutiti razum. U tom trenutku nisi ni svestan da ti neki postupci ili samo jedan pogrešan >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << korak mogu promeniti život zauvek.
Upravo se to meni dogodilo, nešto što nijedan tinejdžer ne bi pomislio ni u najgoroj noćnoj mori. Ne znam da li se to zla sudbina poigrala sa mnom, jesam li to zaslužila ili je sve bio samo splet neobičnih okolnosti... Još nemam odgovor na sva ta pitanja, ali više nije ni važno zbog čega mi se to sve dogodilo jer posledice će zauvek ostati.
Bila sam jedna od najpopularnijih devojaka u školi, uvek u centru pažnje i činilo mi se da imam prijatelja više nego iko na ovom svetu. Ni oko čega nisam morala previše da se trudim, nekako mi je sve što bih takla išlo od ruke. Iako sam bila jako dobra učenica, zapravo se nisam previše trudila oko škole, imala sam super telo a nikada nisam pazila šta jedem, i dovoljno novca da mogu da kupim šta god poželim od garderobe... I među momcima sam bila vrlo popularna i mislim da sam u to vreme svake nedelje bila zaljubljena u drugog. Činilo mi se da je moja ljubav tako jaka da bih za nekog od tih momaka mogla i umreti. Imala sam slatkih, čarobnih šesnaest godina i ceo svet je bio pod mojim nogama.
Tog raspusta bila sam ludo zaljubljena u Petra, dečka iz škole, a moja najbolja drugarica Maja patila je za njegovim najboljim prijateljem Vukom koji, nažalost, nije hteo ni da je pogleda. U gradu je bio koncert naše omiljene grupe i nakon dugog nagovaranja, roditelji su nas pustili da izađemo. Iako smo se Maja i ja dogovorile da Petar i Vuk idu s nama, oni su se u poslednjem trenutku ipak predomislili. Bile smo u totalnoj frci. Mesecima smo čekale taj koncert i na kraju su nam ceo doživljaj pokvarile naše simpatije. Koncerta i ludog provoda ipak se nismo htele odreći i još smo poželele da malo “zabiberimo” celu priču. Otišle smo u radnju daleko od našeg kvarta, gde nas prodavačice ne poznaju i gde ne znaju da smo maloletne. Kupile smo flašu votke, sok od narandže i plastične čaše. Odlučile smo da se napijemo prvi put u životu i provedemo bolje nego ikada.
Sele smo na klupicu blizu ulaza u dvoranu gde se održavao koncert i u čašama pomešale sok i votku. Počele smo da nazdravljamo i uopšte nismo bile svesne koliko je taj naš alkoholni koktel jak jer ga je ublažavao voćni ukus soka. Kako pre toga nikada u životu nismo okusile neko alkoholno piće, mislim da smo se napile već od prve čaše, ali nismo prestajale da pijemo.
U početku smo umirale od smeha, stvarno smo se super zabavljale, ali vremenom sam se počela osećati sve lošije. Prvo je krenula vrtoglavica, a onda i neka čudna mučnina u želucu. Zapravo, kad bolje razmislim, veći deo te večeri ostao mi je u nekoj izmaglici, mnogo toga se uopšte ne sećam, kao da mi je neko izbrisao određene događaje iz glave.
Čini mi se da smo satima tako sedele ispred ulaza i na kraju nismo ni otišle na koncert jer nam je alkohol potpuno izbrisao pojam o vremenu i prostoru. Odjednom su se ispred nas stvorila dva policajca. Čim su krenuli prema nama, instinktivno sam ustala i počela da bežim. Iako sam bila potpuno pijana i nisam imala pojma gde se tačno nalazim, neki deo mozga javljao mi je da sam uradila nešto loše i da moram bežati. Čula sam u daljini da Maja viče nešto za mnom, verovatno me je upozoravala da sam krenula u potpuno pogrešnom smeru, ali ja se na njeno vikanje nisam obazirala. Jedva sam stajala na nogama i uopšte nisam mogla pravo da hodam, njihala sam se poput onih starih alkoholičara koje sam ranije viđala po kraju. Iznenada mi se sve zamračilo, kao da mi se neka crna zavesa našla pred očima. Nisam ništa ni videla ni čula... odjednom sam osetila da padam i vrlo blizu glave čula sam buku automobila i glasno trubljenje sirena.
Sledeće čega se sećam bilo je buđenje u bolnici. Ležala sam na krevetu, a oko mene je sve bilo belo i sterilno. Osećala sam neku težinu u očima i nisam ih mogla dugo držati otvorene tako da sam odmah ponovo zaspala.
Kad sam se sledeći put probudila, pokraj mog kreveta stajali su moji roditelji i tužno me posmatrali. Mami su oči bile crvene i pune suza, a tata je sve vreme gledao u pod i činilo mi se da i on plače. Nisam znala šta se događa, ali bilo mi je jasno da je u pitanju nešto stvarno ozbiljno kad su oboje tako tužni. I tada je mama počela priču koja mi je promenila život za 180 stepeni. Objasnila mi je da sam u tom ludilu pijanstva, kada sam počela da trčim zbog policajaca, podletela pod točkove kamiona. Vozač je jedva uspeo da zakoči i za dlaku sam izbegla smrt. Iako je gotovo izveo čudo da me ne bi pregazio, ipak mi je jedna guma prešla preko noge. Hitna pomoć je došla vrlo brzo i odmah su me operisali, ali nažalost, bez obzira na sav trud lekara, nisu mi mogli spasti nogu.
Slušala sam i nisam mogla da verujem da mama priča o meni, činilo mi se kao da govori o nekom drugom, kao da to nema veze s mojim životom. “Ostala sam bez noge, je li to moguće?! Ali ja osećam svoju nogu, ona se sigurno zbunila”, pomislila sam u tom trenutku! Ali, nažalost, to je bila istina, samo jedan glupi trenutak, jedan glupi postupak promenio mi je ceo život. “Postala sam invalid, nemam jednu nogu!!!”, odzvanjalo mi je sve vreme u glavi. U tom trenutku poželela sam da nestanem, umrem, da izbrišem prošlost...
Kad bi se barem u životu mogao stisnuti taster “delete” kao na kompjuteru, kad bih mogla uraditi sve drugačije... Nažalost, moju izgubljenu nogu niko mi više ne može vratiti, morala sam se s pomiriti sa sudbinom, morala sam naučiti da živim bez jedne noge. Mesecima sam bila strahovito tužna, depresivna, ništa me više nije moglo razveseliti... nisam sebi mogla da oprostim to glupo pijanstvo. Zašto sam se morala napiti, zašto mi je uopšte palo na pamet da kupim alkohol? Zašto se to moralo dogoditi baš meni, zašto sam kažnjena za jedno jedino pijanstvo?! Danima su mi sva ta pitanja brujala u glavi! I danas, dve godine nakon nesreće, još sebi postavljam ista pitanja.
Sanjam o svom starom životu i kako bih sada živela da mi se to nije dogodilo. U to vreme uopšte nisam cenila ono što imam, a imala sam stvarno sve što jedna tinejdžerka može poželeti! Ali, život ide dalje, i nakon brojnih terapija, operacija... naučila sam opet da živim. Nekako sam se navikla na kretanje u kolicima, a nedavno sam dobila i protezu pa ću uskoro ponovo na neki način hodati...
Izvor: hej, hej OK
.jpg)
