Izvor: Press, 23.Jan.2017, 12:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto je Rusija prodala Aljasku?
Rusija je 1867. prodala SAD teritoriju Aljaske za simboličnih 7,2 miliona dolara. Samo u toku prvih 50 godina vladavine nad tom zemljom Amerikanci su sa nje zaradili bar sto puta više. Kako su carski činovnici mogli da urade nešto tako besmisleno?
фото: б92.нет
„Руска реч“ истражује компликовану причу о продаји >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << Аљаске, у којој има мало добрих управника и много похлепе и сумњивих процена.
Петицију за припајање Аљаске Русији, која је објављена на сајту Беле куће, потписало је већ преко 35 хиљада људи. Многи до данас сматрају да су Американци Аљаску или украли од Руса, или је узели у најам, па се нису вратили. Успркос распрострањеним легендама, погодба је била поштена и обе стране су имале добре разлоге да је склоп.
Аљаска пре продаје
Руска Аљаска је у 19. веку била центар међународне трговине. У њеној престоници Новоархангелску (данас град Ситка) трговало се кинеским тканинама, чајем, па чак и ледом, који је био потребан југу САД пре појаве фрижидера. На Аљасци су се градили бродови и подизале фабрике, а вађен је и угаљ. Већ су била откривена и бројна налазишта злата. Продаја овакве територије заиста изгледа као неразумна одлука.
Руски трговци су на Аљаску дошли због трговине кљовима моржа (које су некада биле цењене ништа мање од слоноваче) и драгоценим крзном морском видре, које су набављали трампом од староседелаца. Тиме се бавила Руска америчка компанија (Россијско-американскаа компаниа - РАК). Њу су основали авантуристи, руски бизнисмени из 18. века, одважни путници и шпекуланти. Компанија је била власник целокупне производње и рударства на Аљасци, могла је самостално склапати трговинске споразуме са другим земљама, имала је свој заставу и сопствену валуту – кожне „марке“.
Ове привилегије компаније је омогућила царску власт, која не само што је од ње убрала огроман порез, него је у њој поседовала и акције. Међу акционарима РАК били су руски императори и чланови њихових породица.
„Руски Пизаро“
Glavni upravnik ruskih naselja u Americi u vreme njihovog najvećeg procvata bio je talentovani trgovac Aleksandar Baranov. On je gradio škole i fabrike i učio starosedeoce da sade repu i krompir. Gradio je utvrđenja i brodogradilišta i širio trgovinu krznom morske vidre. Sebe je nazivao „ruski Pizaro“ i vezao se za Aljasku ne samo poslovno, nego i srcem. Oženio se, naime, ćerkom aleutskog vođe.
Za vreme Baranova Ruska američka kompanija je imala ogromne prihode: preko 1000% profita! Kada je Baranov u dubokoj starosti napustio poslove, na njegovo mesto je došao kapetan-lajtnant Gagermejster, koji je sa sobom doveo nove saradnike i akcionare iz vojnih krugova. U to vreme su prema statutu kompanijom mogli da upravljaju samo oficiri Ratne mornarice. Vojne starešine su ovaj profitabilni posao brzo uzele pod svoje, ali upravo njihovi postupci su kompaniju doveli do kraha.
Pohlepa i krah Ruske američke kompanije
Nove gazde su sebi odredile astronomske plate. Obični oficiri su dobijali po 1500 rubalja godišnje (što je bilo uporedivo sa primanjima ministara i senatora), a šef kompanije čak 150.000 rubalja, dakle 100 puta više! Dok su u isto vreme cene po kojima su od lokalnog stanovništva otkupljivali krzno prepolovljene. To je dovelo do toga da su u toku narednih 20 godina Eskimi i Aleuti gotovo sasvim istrebili morske vidre i Aljaska je izgubila svoj najprofitabilniji posao. Starosedeoci su živeli u nemaštini i podizali pobune koje su Rusi gušili, gađajući sela na obalama iz vojnih brodova.
Oficiri su pokušali da nađu nove izvore prihoda. Tada je i počela trgovina ledom i čajem, koju loši biznismeni takođe nisu uspeli da organizuju kako treba. Pri tome im nije padalo na pamet da smanje svoje plate. Na kraju je RAK prešao na državno dotiranje od 200 hiljada rubalja godišnje. Ali ni to nije spaslo kompaniju.
Tada je počeo i Krimski rat. Protiv Rusije su bile Engleska, Francuska i Turska. Postalo je jasno da Rusija nije u stanju ni da snabdeva, ni da štiti Aljasku. Pomorske puteve su kontrolisali neprijateljski brodovi. Čak je i mogućnost dobijanja zlata postala neizvesna. Strepeli su da neprijateljska Engleska sasvim ne blokira Aljasku, što bi Rusiju ostavilo bez ikakvih mogućnosti u odnosu na ovu teritoriju.
Odnosi između Moskve i Londona su bili sve zategnutiji, dok su odnosi sa vlastima SAD, koje tada nisu bile svetska sila, bili srdačniji nego ikada. Ideja da se Aljaska proda praktično se istovremeno pojavila sa obe strane. I baron Eduard Andrejevič fon Stjokl, predstavnik Rusije u Vašingtonu, na zahtev cara je započeo pregovore sa državnim sekretarom SAD Vilijamom Sjuardom.
Ruska zastava nije htela da se spusti
Dok su se činovnici dogovarali, javnost sa obe strane se izjasnila protiv ove pogodbe. „Kako da damo zemlju u čiji razvoj smo uložili toliko snage i vremena, zemlju u kojoj je uspostavljen telegraf i gde su otkrivena nalazišta zlata?“, pisali su ruski listovi. „Šta će Americi ta ‘škrinja s ledom’ i 50 hiljada divljih Eskima koji za doručak piju riblje ulje?“, protestovala je štampa u SAD, i ne samo ona – protiv kupovine bili su i Senat i Kongres. Pa ipak, 30. marta 1867. u Vašingtonu je potpisan sporazum o prodaji pola miliona hektara ruske teritorije Sjedinjenim Američkim Državama za 7.200.000 dolara, čisto simboličnu sumu. Tako jeftino nije prodavana čak ni neobradiva zemlja u Sibiru.
Zvanična predaja teritorije realizovana je 1867. u Novoarhangelsku. Američka i ruska vojska su se postrojile pored stuba sa zastavom, sa kojeg je uz topovske salve počelo spuštanje ruske zastave. Međutim, zastava se zamrsila na samom vrhu. Mornar koji se popeo da je odmrsi bacio ju je dole i ona je slučajno pala pravo na ruske bajonete. Loš predznak! Nakon toga su Amerikanci započeli rekviziciju zgrada u gradu, koji je dobio novo ime – Sitka. Nekoliko stotina Rusa, koji nisu želeli da prime američko državljanstvo, bilo je prinuđeno da se evakuiše trgovačkim brodovima i u domovinu su stigli tek naredne godine.
После кратког времена из „ледене шкриње“ су потекле реке злата. На Аљасци је почела златна грозница у Клондајку, која је Сједињеним Државама донела баснословно богатство. Наравно да Русија мора осетити жаљење. Међутим, нико не може да зна какви би односи завладали у свету да се ова купопродаја није одиграла.
