Izvor: Dzungla.org, 13.Dec.2013, 14:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voja Brajović: Realni sam pesimista i umereni optimista
U FOTELjU predsednika Udruženja dramskih umetnika seo je u vrlo nezgodnom trenutku po branšu. Novca za kinematografiju nema, nagrade i festivali čekaju neka lepša vremena, a zapošljavanje u pozorištima je zamrznuto. Kultura na televiziji plaća ceh pred naraslim komercijalnim apetitima. Ima li nade i raspoloženja da se ovaj mrak prevaziđe? Mora – kaže Voja Brajović. Zato je i prihvatio funkciju. Zato je pristao i na ovaj intervju, jer kad god može – šeretski odbije poziv >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << na razgovor u kojem bismo zbrajali sve uspehe njegove četiri i po decenije duge karijere. Priča o ulogama, pa i o glavnoj roli u aktuelnoj seriji „Sinđelići“, o nagradama, popularnosti – ovog puta ostaje po strani. Voja je pristao da govori o odbrani profesije. – Kao što vojnik ima obavezu da sluša komandanta i služi svom rodu, tako ja kao glumac imam obavezu da služim svojoj profesiji. Pitali su me da li bih, ukoliko budem izabran na skupštini, prihvatio da branim struku, da preko udruženja pokušam da održim tu delatnost. Nisam ja nikakva mlada za udavanje, ali sam pristao. Jer je suvislo i da govorim koliko je umetnost važna. Ona osvešćuje, oplemenjuje naše biće i uči ga da bude bolje i sposobnije. Ona je potrebna da bi se unapredio svet, da bi privreda i proizvodnja bile moguće, da bi se bolje živelo – kaže Brajović, dodajući da se mora okončati „predstava“ u kojoj se umetnost obezvređuje, a kulturna politika podriva. Mnogo puta je sebi postavio pitanje da li je kultura, i svi mi sa njom, dotakla dno. Ako jeste, onda je, kaže, potrebno da se svim silama potrudimo da je izdignemo i procenimo šta je to što joj daje novu šansu za život. Optimizam je dobrodošao, iako on, kaže legendarni Tihi iz „Otpisanih“, svemu prilazi iz pozicije realnog pesimiste i umerenog optimiste. * Kome je teže – vašoj generaciji glumaca koja je videla bolje, pa nenaviknuta ne zna kako da se bori sa tamom ili mladima koji za bolje i ne znaju? – Čini mi se da je mlađima mnogo teže, jer se pravi hiperprodukcija glumaca koji po izlasku sa akademija nemaju šta da rade. Kada sam ja upisao glumu, postojale su četiri akademije, na 22 miliona stanovnika. Danas je teško izbrojati sve te dramske fakultete koji su nikli u znatno smanjenoj zemlji. Šta ćemo da radimo sa 100 glumaca, koliko godišnje izađe sa diplomom? Za deset godina, to je 1.000 njih. Oni nemaju gde da rade dok su mladi, a kada tako bez igre i mogućnosti za igru dođu u godine kada više nisu mladi, postaju samo obespravljeni proleterijat. Mladost je inače sklona srljanju, prebrzoj vožnji. Činjenica je da mladi vozači najviše ginu, jer su neobuzdani, željni svega. I to je jedan od razloga zbog kojeg je riskantno odlučivati se za ovu profesiju, jer mladost znači i imanje pogrešne vizije o poslu, uspehu, slavi. * Ko tu onda na duže staze dobija, a ko gubi? – Nažalost, došlo je do toga da su mladi ljudi postali tržište koje je lako zloupotrebiti. I to je otišlo u nepovrat. Oni koji osnivaju akademije, imaju svoju ličnu računicu. Čini mi se da se poigravaju sa mladim ljudima koji ulažu sebe, svoje godine i novac, a onda nemaju gde da pokažu svoj talenat i umeće. Bilo bi lepo kada bi bar unutrašnjost glumcima mogla da pruži zaposlenje, mogućnost da tu ne samo rade, već i osnuju porodicu, sviju dom. Nažalost, ona nema taj kapacitet. U problemu smo i sa ljudima koji se bave produkcijom, jer oni ne vode računa o doprinosu onoga što rade, već o tome kako će da zarade. * Iako ste ćerki Iskri predočili svu riskantnost svog poziva, ona je, ipak, izabrala da vam bude koleginica. Pošto vas tada nije poslušala, kakav savet sada možete da joj date? – Žao mi je što se nije opredelila za pisanje, jer je u tome dobra, ali kad je već ovako, onda nema nazad. Moram da kažem da je Iskra veoma hrabra, gotovo neustrašiva. Ima svoj pravac, odlazi na svaki kasting za koji čuje, uporna je do srži. Plašim se, međutim, da sam ja njoj više prepreka nego pomoć. Kao što se, recimo, dela Ive Andrića mere sa njegovim drugim delima, pa je „Gospođica“ samo zbog toga ostala u senci, tako je i sa decom čiji se roditelji bave istim poslom. Iskru ili porede sa mnom ili kažu da prolazi samo zato što je moja ćerka. * Od 1969. ste u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao akter i svedok višedecenijskog „sjaja“ i „bede“ srpskog teatra. Da li je to i dalje vaša oaza? – U ovom pozorištu sam zapravo od 1968. Sa 19 godina sam počeo kao stažista, a godinu kasnije ušao u stalni radni odnos. To je danas misaona imenica. Mi smo bili takozvane Bojanove (Stupica) bebe, a ja sam jedno vreme bio najmlađa beba, pa sam počeo da lažem koliko imam godina. Dugo sam se predstavljao starijim nego što jesam. To se taman iznivelisalo posle devedesetih godina, kada smo svi izgubili čitavu deceniju života. Pozorište je uvek bilo moje odredište. Dizalo me je, hranilo. Nedavno smo se Dragan Nikolić i ja vratili sa turneje po Hrvatskoj, gde smo gostovali sa predstavom „Posetilac“ (Atelje 212) i bili odlično dočekani. Za osam dana, odigrali smo sedam predstava. A mi smo penzioneri, naše vreme tek prolazi (smeh). Vratili smo se sa viškom energije, što i jeste čar ove profesije – energija se troši na život, a prikuplja na sceni. * Za sebe kažete da ste hodajuća medicinska enciklopedija. Kako ste sebi taj „status“ objasnili? – Odmalena sam imao razne zdravstvene pehove, pa su čak, zbog svih tih nezgoda neki mislili da sam hipohondar. Bar da je tako. Iz mnogih situacija sam se izvukao onda kada se činilo da izlaza nema. Što se više bližim svom kraju, uvek mi se čini da je ono što radim – poslednje. Da me posle toga ništa ne čeka. Na kraju ispadne da uprkos tom osećaju, toj zebnji da li će mi se još neki posao dogoditi, više odbijam OpširnijeVečernje Novosti
