Izvor: Dzungla.org, 21.Jan.2014, 11:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usamljenost je "bolest" modernog društva
Usamljenost je naš izbor, dok smo na samoću osuđeni. Ovi fenomeni ljudskog ponašanja su posledica načina života savremene civilizacije. Uprkos prirodnoj potrebi čoveka da kontaktira sa drugima, kod mnogih to izostaje, a tehnološke inovacije sve više anesteziraju želju za zbližavanjem, toliko da je to postala boljka modernog društva… – Potreba za drugima govori o osećanju pripadanja, zajedništva, deljenja, pomaganja, zajedničkog vremena i drugih relacija među ljudima, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << društvenim bićima. Kod usamljenika ovakve potrebe izostaju, jer očigledno, to ispoljavaju na drugačiji način. Ipak, oni nisu čudaci. Mnogi od njih imaju vrlo sadržajan i bogat unutrašnji život, znaju da osmisle vreme, oboje događaje emocijama, imaju razvijen kapacitet za „biti sam“ stanje. Usamljenici ne moraju da budu strani, daleki i zastrašujući, kako ih drugi ljudi doživljavaju, a još manje da imaju neki problem ili poremećaj – objašnjava psiholog, psihoanalitičar Vesna Brzev Ćurčić.* Da li je život usamljenih komplikovan?- Mnogo je komplikovanije osobama koje ne mogu same i kojima je život potpuna katastrofa ukoliko nisu okruženi drugima, jer oni ne žele, ne mogu, niti smeju ikada da budu sami, čak ni za trenutak. Zanimljivo je da su ovakvi ljudi znatno manje upadljivi, jer su takvi vidovi ponašanja socijalno prihvaćeniji od usamljenosti. Usamljeni ljudi su više uočljivi, ne samo zbog toga što su usamljeni, već i zbog zagonetnosti koju ta činjenica nosi sa sobom. O čemu li misle, šta sanjaju, kome veruju, koga vole, čime se bave, da li čitaju, postoji li bar neko vrlo važan u njihovom životu, zašto su takvi… To su najčešća pitanja koja postavljaju ljudi dok ih posmatraju sa strane, a ne shvataju da usamljenost ne znači izolaciju, već upravo suprotno. Takva osoba je najčešće u svom svetu po sopstvenom izboru. Na ovaj fenomen niko nije do kraja imun, što znači da može da se dogodi svakome u nekom periodu života.SAMOĆA NE BIRA MESTO Mnogi poistovećuju usamljenost i samoću, iako nemaju dodirnih tačaka. Samoća je stanje u kome se osećamo kao da nema nikoga oko nas. Možemo da budemo sami u stanu, bolnici, nepoznatom gradu gde nikoga ne poznajemo, na novom poslu, u školi i na fakultetu… To je osećaj da smo prepušteni sami sebi. Neko se sa tim osećanjem lakše suočava, neko teže. Dok ljudi žive svoje živote i osećaju se dobro, a pri tom ne ugrožavaju kvalitet života svog okruženja, ne bi trebalo dirati ih i nuditi im ono što im nije potrebno. Očigledno, nisu izgubljeni kako možda drugi misle. Umesto što razmišljamo o drugima i opterećujemo se da li su usamljeni ili ne, bolje bi bilo da se okrenemo sebi i iskreno suočimo sa tim koliko vremena posvećujemo najbližima, koliko se viđamo sa prijateljima, koliko nam traju telefonski razgovori…* Da li je to, na neki način, privilegija savremenog društva? – Trebalo bi da nam na umu budu svi oni koji rade u velikim korporacijama, žive u milionskim gradovima, gube brojne sate tokom života u saobraćaju, u gužvama, krećući se među ljudima koje ne poznaju. Oni bi sigurno poželeli da se usame na trenutak. Dakle, teško da je to privilegija, pre je reč o potrebi. Usamljenost postoji oduvek i nije fenomen sadašnjice. Međutim, danas ljudi, zahvaljujući napretku tehnologije, često biraju nju umesto druženja. Primer je internet i sve pozitivne stvari koje nudi. U mogućnosti ste da komunicirate na bezbroj načina sa mnoštvom ljudi koje i ne poznajete, a većina od njih nije usamljena! S druge strane, kada imaju priliku da se nađu, sednu i razgovaraju sa drugima, ljudi se radije opredeljuju za SMS poruke, mejlove, komunikaciju putem „Skajpa“, četa, posećuju različite sajtove tražeći sagovornike u gluvo doba noći… Po tome se ovo vreme razlikuje od prethodnih, ne tako davnih, i naravno da je to otvoren put u usamljenost. Međutim, teško je razlučiti da li je pojava interneta uzrok tome ili je dostupnost interneta uslovila ovu vrstu usamljenosti. U svakom slučaju, internet je zaista od koristi onima koji su izabrali da budu usamljeni ili su se u njoj našli sticajem okolnosti.* Znači, usamljenost je način života?- Za razliku od mladih, kod odraslih to jeste način života. Njihov odnos prema okolini je individualan. Od svog okruženja oni se ne razlikuju načinom govora, odevanjem, negom, pregalaštvom, inventivnošću, radnim kapacitetom, empatijom. Ističu se samo u tome što nemaju potrebu da budu u društvu. Dakle, oni u društvu opstaju jer potpuno poštuju sva pisana i nepisana pravila ponašanja. Društvo ih ne ugrožava, ali, eto, više vole da su sami. Ponekad je to lako razumeti, naročito kada smo okruženi ljudima čije priče zvuče šuplje ili su prijateljstva licemerna, a odnosi izveštačeni. O onima koji nisu prisutni u društvu, često se priča, i to uglavnom ogovarački. Usamljeni ljudi su isti kao i oni izrazito društveni, razlikuju se samo po tome koliko pokazuju emocije i koliku potrebu imaju da brinu o najbližima. To ne isključuje empatiju i ljubav. Mogu da budu vrlo uspešni u životu, manje uspešni, prosečni ili neuspešni. U profesionalnom smislu nema razlike u odnosu na one koji su dobro socijalizovani.* Najčešće im se zamera da nisu komunikativni, a u savremenom društvu komunikacija je predstavljena kao posebna vrlina?- Čak i kada je komunikacija u pitanju, usamljeni ljudi su na neki način u prednosti. Pošto ih već smatraju nekako različitim, oni bez posledica mogu da biraju sa kim hoće, a sa kim neće. Njihove odluke, ma koliko bile neshvatljive ljudima iz okruženja, ne bi trebalo vezivati za patologiju. To je karakteristika ličnosti, a ne bolest. Sa usamljenima je komunikacija, naravno, moguća, a da li će se ostvariti ili ne, zavisi od toga da li neko želi da se intimizira, da radoznalo „gura nos gde ne treba“… Umesto čuđenja i pitanja zašto usamljeni ne žele da se druže i komunikaciraju, možda je bolje da se govorljivi zapitaju koliko su u verbalnoj komunikaciji iskreni, a koliko glume srdačnost i pričljivost. Ispada da je njima zapravo teže, jer usamljenici rade ono što žele i otvoreno pokazuju svoj stav. * Povučene osobe mnogi doživljavaju kao „čudake“?- Mnogi i veruju da je njihova pažnja usredsređena na potpuno drugačije stvari, čim nemaju želju da se druže i pričaju OpširnijeVečernje Novosti
