Izvor: Dzungla.org, 17.Nov.2013, 09:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U psu traže – čoveka!
Čovek odavno radi na tome da promeni psihu psa. Pritom, to i nije uvek organizovan pristup kako bi pas postao bolji i kvalitetniji, već da se što više odvoji od prirode i da bi, kao neki surogat, više odgovarao ljudskim potrebama. Zato i ne čudi što danas ima više od četiri stotine rasa pasa i što će ih verovatno biti još. Čovekova potreba da izigrava Boga na zemlji tera ga da radi mnoge besmislene stvari, pa i ovu. Iako u dosadašnjim rasama ima toliko razlika kad je reč >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << o snazi, karakteru, izgledu, odnosu prema ljudima, traži se nešto novo, još neotkriveno u psećem genomu. Veličina Rase kao što su maltezer, pekinezer, hrtovi, pokazuju čovekovu stalnu želju da prirodu prilagodi sebi. Ali, to i nije tako ružno, čak govori u prilog tome koliko je pas moćna i prilagodljiva životinja. Dakle, veličina sama po sebi ne predstavlja problem, i to se kroz vekove dokazalo. Na primer, hrtovi su usamljenici sa veoma izraženom potrebom da se kreću i trče, a to nije greška „života“, već građa koja je potpuno prilagođena načinu na koji love. Ko ih je video u lovu, shvata da izraz hladno oružje poprima sasvim novo značenje. A pekinezere, verovatno jednu od najpopularnijih rasa na svetu, zajedno sa svim mogućim patuljastim mešancima, srećemo na svakom koraku, kao razonodu i siromaha i bogatih. Zvanične statistike, koje verovatno i ne uzimaju u obzir mešance, bile bi sigurno sasvim drugačije kad bi se pogledalo u svako dvorište. U svakom drugom ili trećem, gde ima i velikih pasa, naći ćete kratkonogo, tvrdoglavo pašče koje je u svom dvorištu gazda. I to je u redu, iskorišćeno je to što mali psi imaju izuzetno razvijen ego i sposobnost da se gospodaru podvuku pod kožu, kako bi mogli bez problema da vladaju. Ako se računa na celu populaciju ovih malih „lavova“, više od sedamdeset procenata su naprasiti, ujedljivi i nervozni. Ali, ne zbog karaktera (već zbog načina držanja). Ostatak populacije, u porodicama gde se tretiraju kao psi su divni kućni ljubimci. Karakter I kad je karakter pasa u pitanju, čovek nije morao mnogo da se trudi. Pas je vrsta koja je izuzetno sposobna da preživi u prirodi. To može da zahvali svom tolerantnom karakteru koji mu omogućava da prihvati zakon većine, to jest najjačeg, i da ga prati. To je i tajna koju je čovek naučio. Nametnuo se psu kao vođa koji brine o njegovim osnovnim potrebama i dobio je sledbenika vernog onoliko koliko je zadovoljan dobijenim ustupcima. U tom pogledu, čovek i do dana današnjeg delimično laže psa i raznim smicalicama ga održava u potčinjenom položaju, ali tolerancija psa je zadivljujuća. Sve se svodi na to da je zadovoljan dobijenim povlasticama kao prvi pratilac, tako da pristaje na potrebu da bude vođa i da isteruje svoju volju. Karakter psa nije nimalo slab. Često ga upoređujemo sa mačkama, pri čemu pas obično gubi u tom takmičenju, ali to je u stvari kao da upoređujete babe i žabe. Pri tome, pas nimalo nije iskompleksiran postojećim uvreženim mišljenjem da je gluplji od mačke, naročito ako uspe da joj priđe dovoljno blizu. Zahvaljujući šarolikoj lepezi u izboru rasa pasa, možemo bez problema da izaberemo ono što nam stvarno najviše odgovara. Pri tome, ne moramo da brinemo oko pritiska na određenu rasu. Karakter joj je već formiran samim pripadanjem određenoj rasi, a naše je da prilagodimo ponašanje životinje čoporu, to jest nama. U tom slučaju, pas i ne mora da se ponaša suprotno svojoj prirodi, već samo da iskoristi svoje potencijale. Potpuno je svejedno da li želimo svojeglavog, ćudljivog, nežnog, hrabrog, plašljivog, prgavog ili umiljatog psa. Sve su već izmislili, samo treba da se raspitamo o pojedinim rasama. U stvari, treba da znamo šta hoćemo i da to objasnimo, a rasa već postoji. Čovek je, ipak, uspeo da, stvarajući nove rase, ne naruši osnovni kvalitet koji pas ima. Naravno, gomila rasa pasa bi jednostavno nestala kad bi bila izložena prirodnoj selekciji, ali do sada nijedna nije promenila osnovni karakter i potrebu da pripada čoporu, bio on ljudski ili pseći. Čuvanje Želeći da psu obezbedi što bolje uslove za život, čovek je spreman da učini mnogo toga. Pri tome se veoma često vodi potrebama koje on ima, smatrajući da je to dobro i za psa. Na primer, držanje psa u stanu čoveku je sasvim normalno. . Međutim, iako se pas lako prilagodi na to dobro, to jest na stalnu temperaturu bez velikih oscilacija, njegov organizam to ne može. Pas mora da izađe napolje, a onda nastaje problem. Bez obzira na to da li se radi o niskim ili visokim temperaturama, organizam mora da se napreže kako bi odgovorio na izazov. Čovek to reguliše oblačenjem i svlačenjem. Pas nema šta da oblači ili svlači, osim džempera ili prsluka ako ima, pa je u situaciji da mnogo više da napregne organizam kako bi se prilagodio. Nakon izlaska (čitaj: stresa za organizam), vraća se u skrovište gde je temperatura konstantna. Dakle, organizam sa istim „odelom“, u roku od nekoliko sati mora da odgovori na razlike u temperaturi (pričamo o letu i zimi, kada su razlike stvarno uočljive) od deset, dvadeset stepeni, pa i više. Pitanje je koliko dugo organizam to može, a da ostane zdrav. Isto se dešava i sa mladim psima, naročito štencima. U početku, dok su još mali i slatki, novopečeni vlasnici koji nemaju nikakvog iskustva, iz sažaljenja ne vole da ostavljaju psa napolju. Ali, čim im dosadi (kad poraste i počne da smeta po stanu), bez imalo pardona ga izbacuju napolje. To s jedne strane predstavlja i uslugu psu, ukoliko je urađeno u ranu jesen, kad noćne temperature nisu mnogo niže od dnevnih, ili u rano proleće, kad su niske zimske temperature već prošlost. U tom trenutku, organizam psa može da se navikne na uslove spoljašnje sredine i da bez problema dočeka hladne, pa i tople dane (ovi drugi su problematičniji). Problem je ako pas bude OpširnijeVečernje Novosti
