Izvor: Blic, 14.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Truba mi je sve
Prvu trubu 47. dragačevskog sabora trubača osvojio je dvadesetčetvorogodišnji Ekrem Mamutović iz orkestra Nenada Mladenovića iz Vranja. Ova prestižna nagrada je samo jedna u nizu trofeja koje su Vranjanci osvajali na mnogobrojnim takmičenjima i u samoj Guči.
- Puno mi znači ova nagrada. Ali nisam iznenađen. Ja sam je očekivao. Zaista smo dosta radili. Tri meseca danonoćno nas je pripremao profesor Ratko Silistarević i ja sam bio ubeđen da ću pobediti. Sviram u orkestru >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji ima porodičnu tradiciju dugu sto godina. Ja sam četvrto koleno i truba mi je u krvi. Kada zasvira, meni žmarci krenu kroz telo. Ne bih mogao bez nje - priča Ekrem za „Blic".
nKoje ste sve nagrade osvojili do sada?
- Ovo je porodični orkestar. Svi smo familija tako da su i nagrade zajedničke. Imamo tri majstora trube, pokojni Bakija Bakić, pa onda Milan i Nenad Mladenović. Ja sam osvojio prvu trubu, pre takmičenja u Guči na Vlasinskom letu poneli smo nagradu najboljeg orkestra. Najbolji basista, najbolji bubnjar, ma sve smo osvajali. Nema nagrade za kojoj čeznemo jer su sve u našoj porodičnoj kolekciji.
nDa li ste svirali sa nekim poznatim muzičarima?
- Pa gde ćeš poznatijeg od Gorana Bregovića. Njega smo pratili na turneji po Italiji. Svirali smo često i sa Bobanom Markovićem. Vranjanci su najbolji trubači, tu nema dileme. Pitanje je samo kako će žiri da razdeli nagrade, ali one idu sigurno u Vranje.
nOsim nagrada, truba vam donosi i zaradu?
- Živimo samo od trube. Moj deda Nenad Mladenović dosta je svirao i, eto, hvala Bogu, lepo živimo, sagradili smo kuće od trube, ne oskudevamo ni u čemu. Mi samo za trubu znamo. Ne idemo na fudbalske utakmice, u bioskope i slično. Sviramo i zarađujemo za život. Možda ne znamo baš najbolje neke druge stvari, ali za trubu šta nas pitaš, to ti odmah kažemo. Prenosimo znanje sa kolena na koleno.
nDa li će i vaš sin
svirati trubu?
- Moj sin Dobrivoje ima sedam meseci i već svira trubu. Znam da zvuči smešno, ali kunem se da je tako. Kupili smo mu onu malu plastičnu igračkicu i okačili oko vrata. On to duva i uživa. Kada mu skinemo da jede ili spava, odmah se rasplače. Ne može bez trube.
nKada počinju pripreme za sledeći Sabor?
- Sutra, samo da se ispavamo. Najvažnije nagrade su one koje se osvoje u Guči. Zato se mi tokom čitave godine pripremamo. Iako naš orkestar ima bezbroj nagrada, svakoj novoj podjednako se radujemo kao prvoj. Jer, kada prestane nagrađivanje, onda znači da gubite kvalitet.
Demiran Ćerimović najbolji orkestar Guče
Svi vole melos iz Vranja
Odlukom žirija 47. dragačevskog sabora trubača u Guči za najbolji trubački orkestar proglašen je orkestar Demirana Ćerimovića iz Vranja koji se publici predstavio kroz dve muzičke numere „Zašto me budiš u zoru" i „Vranjanski čoček".
Ovo je drugi put zaredom da Vranjanci ponesu titulu najboljeg orkestra na prestižnom trubačkom takmičenju u Guči. Osim toga, oni su zablistali i 2002. godine pa ih već na narednom saboru očekuje prestižna nagrada „Majstorsko pismo". To znači da je najbolji među najboljim trubačkim orkestrima u zemlji.
- Evo već treći put da smo najbolji orkestar, ali nikako da se okitimo i tom zlatnom trubom. Već sutra počinjem pripreme za narednu trubačku feštu, da kompletiramo priču oko nagrada, pošto na 49. saboru prema propozicijama nećemo moći da se takmičimo već samo da sviramo. Srećan sam zbog nagrade, ali i načina na koji je publika reagovala kada sam je primio.
nPri prijemu nagrade zablistale su suze?
- Znate, ne postoji prestižnija nagrada za jednog trubača ili trubački orkestar od one koju ponesete iz Guče. To vam je propusnica za sve zemlje na kontinentu, a s druge strane i priznanje da ste u samom vrhu kada je u pitanju muziciranje trubom.
nPriča se da ste vi naslednici orkestra Bobana Markovića?
- Videli ste koliko su se Boban i njegov sin Marko veselili kada smo primili nagradu. To najbolje govori šta misle o nama.
nKoliko dugo svirate u ovom sastavu?
- Od 1997. godine smo u orkestru i u Guči. Tada smo počeli da se takmičimo i odmah su nas zapazili poznavaoci ove vrste muzike.
nDa li često svirate u inostranstvu?
- Da i to zahvaljujući Guči. Od 2000. pa sve do 2004. godine svirali smo u Bejrutu i okolini. Bilo nam je odlično. Snimili smo i jedan CD u Bejrutu. Pratili smo nekog njihovog pevača, kažu da je zvezda, Toni Hana.
nGde još uvek niste svirali a voleli biste?
- Možda u Francuskoj. Primetio sam da oni obožavaju trubu, naročito se lepo vesele kada mi sviramo, valjda im odgovara taj vranjanski melos. Inače, najveselije je uvek u Guči. Tu se narod sjedini i nema Nemaca, Italijana, Rusa, Srba"
nU pripremi je novi CD?
- Mi već imamo dva snimljena u Srbiji i taj što smo snimili u Bejrutu. Sada snimamo u Kragujevcu nešto posebno. Imaće i zabavnih i narodnih melodija, biće ciganske muzike... Krajem godine trebalo bi da se pojavi u prodaji.
