Izvor: BKTV News, 04.Feb.2013, 17:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski ratluk poznat od Kanade do Australije
Davne 1936. godine Branislav Bosiljčić počeo je da se bavi bombondžijskim zanatom u Ulici Gavrila Principa 14, na istom mestu na kojem i danas njegovi unuci Branislav i Živorad prave ratluk, mlečne karamele i svilene bombone po istom receptu.
Njihove poslastice poznate su, kako kažu, od Kanade do Australije, maletene nema mesta na svetu koje nije “posetio” njihov ratluk.
Kada je Branislav Bosiljčić, tada dvanaestogodišnji dečak, tek pristigao u Beograd, stajao ispod sata >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << na Železničkoj stanici, nije ni sanjao da će od nosača u Luci, preko pomoćnika pekara, postati bombondžija.
Još manje da će radnja koju je otvorio i nakon skoro osam decenija ostati na istom mestu, a da će u njoj poslastice po istom receptu praviti njegovi unuci.
”Deda je počeo prvi da radi, došao je u Beograd trbuhom za kruhom, izučio je bombondžijski zanat i 1936. godine otvorio radnju. Pregurao je i Drugi svetski rat i posleratni period. Njega je 80-ih godina nasledio naš otac, koji je napustio posao mašinca i vratio se da bude bombondžija. Kad je on otišao u penziju, brat i ja smo preuzeli zanat i tako smo postali treća generacija koja radi”, priča Branislav Bosiljčić, dedin imenjak, dodajući da je sa bratom Žikom uspeo da prevaziđe sve teške trenutke, koji su mnoge bombondžije naterale da zatvore svoje radnje.
Ranije je u Beogradu postojalo čak 120 zanatlija koji su pravili bombone i ratluk, a sada su ostala samo braća Bosiljčić, koji se trude da sačuvaju ovaj “slatki zanat” od zaborava. U tome im najviše pomažu baš stari recepti i tradicija, jer, kako kažu, navikli su mušterije na specifičan ukus ručno pravljenog i sečenog ratluka.
”Pravimo ratluk i bombone svakodnevno. Sve je sveže svakog dana. Ljudi znaju da kada ovde dođu, mogu da zavire iza zavese i vide šta se tu dešava, kao i da dobiju tek napravljeni proizvod, koji nigde ne može da se nađe”, priča Branislav sa osmehom, i dodaje da ne žele da se prošire jer ovako uspevaju da zadovolje potrebe kupaca, a i plaše se da bi se proširenjem izgubio “šmek ” i kvalitet proizvoda. Zato se trude da sačuvaju tradiciju i rade onako kako je to njihov deda radio.
U maloj radnji se s jedne strane nalazi pult, koji je okićen liciderskim srcima, lušama i ostalim đakonijama, dok iz staklenih rafova šarene bombone ”dozivaju” da izaberete baš neku od njih. S druge strane, na zidu, nalaze se zahvalnice i plakete njihovog dede, a među njima i uramljene slike starog Beograda.
Branislav i Žika ističu da ih mušterije mole da ne menjaju ni proizvode ni enterijer, jer ih podseća na “dobra stara vremena”. Kažu da ih slušaju, jer je u tome i čar male radnje sa tradicijom, u kojoj veliki broj mušterija zna i njihovog dedu i oca, možete da popričate sa ljudima, saslušate ih, pitate za novine.
”Imamo mušterije koje dolaze dugo, decenijama. Svaki od kupaca nam se uredno javi, to je prednost naše radnje, jer vam u većim samoposlugama niko ne kaže ni dobar dan ni doviđenja. Kod nas je običaj i pravilo da se sa svakim ispričate, pozdravite, prenesete pozdrave, jer neke od mušterija znaju i mog oca, poznavali su mog dedu”, priča Branimir, i seća se da im je najstariju kupac bio izvesni gospodin Plamenac, koji je imao više od 100 godina, a dolazio je sa Bulevara revolucije jednom mesečno i kupovao ratluk.
Osim recepta, i mašine su ostale iste. Kako kažu bombondžije, jedino što je modernizovano je mešalica za ratluk, koja im je olakšala i uštedela vreme, jer je njihov deda nekad ručno, varjačom, mešao ratluk do kasnog popodneva.
”Naš otac, mašinac, pomogao nam je tako što je napravio mešalicu. Ostali smo generalno na istim mašinama i opremi koju imamo još iz dedinog vremena.Većina mašina je iz Austrougarske, modle i valjci koji imaju žigove su još od Prvog svetskog rata. Etnografski muzej u Beogradu u postavci ima opremu za proizvodnju bombona koja je mlađa od one koju mi još koristimo”, kroz osmeh priča Branislav, i dodaje da su se mašine očuvale baš zbog korišćenja i dobrog održavanja, a ističe da su slatkiši napravljeni ovim mašinama najlepši.
”Naš ratluk je putovao od Kanade do Australije, gde god su naši ljudi putovali i on je sa njima išao. Drago nam je što se svi hvale gde su ga nosili. Hvale se da bi nama ulepšali dan, a mi se posle trudimo da im uzvratimo našim proizvodima, da ih lepo spakujemo i onda zaista mogu da pokažu ručni rad gde god ga odnesu”, navodi bombondžija Branislav.
Pored svetski poznatog ratluka, oni prave i mlečne karamele, za koje je još njihov deda nagrađivan, pa su samim tim i one specijalitet.
U ovoj šarenoj radnjici mesto su našle i razne vrste lizalica, kišobrančići, orasnice, krive luše, koje su brižno smeštene u korpice. Tvrde ljute bombone, poznate kao “promincle”, poslastica su koju vole posebno stariji.
Interesantno je to da svaki slatkiš ima svoj “trenutak slave”, pa je tako sada ratluk najveća “zvezda”, dok su ranije to bile lizalice i bombone.
”Moja ćerka stalno kupuje ratluk ovde, meni nisu usput, ali stalno uzimam od nje. Znate, ja ne jedem slatko, ali ovaj ratluk je toliko ukusan da ne mogu da prestanem da ga jedem. Divan je, nije ni prići fabričkim”, rekla nam je Verica, koja je kupovala u radnji.
Izvor: telegraf.rs
Tweet
