Izvor: Blic, 09.Okt.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sada nemam vremena za devojku
Sada nemam vremena za devojku
Bojan Marović iz Podgorice je posle svog nastupa u Herceg Novom i pesme 'Tebi je lako' izazvao ogromnu pažnju. Devojke jednostavno misle da je sjajan - i pevač i lik.
- Ma, ne smaraju me novinari, to je sastavni deo posla. Prija mi popularnost, toliko koliko mogu da je podnesem, jer sam ja inače dosta zatvoren tip. Imam neki svoj ćošak u koji pobegnem. To je moj dom, tamo se najlepše osećam. Šta ja znam... Ne volim da budem nešto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << popularan - priča nam Bojan.
Ovih dana na TV-u se vrti njegov hit, pesma 'Tebi je lako'. Već godinu dana priprema novi album, koji bi trebalo da se pojavi za mesec dana.
- Imam samo 19 godina i tek sam ušao u sve ovo. Stvarno postoje momenti kada ti dođe da čupaš kosu sa glave, pa kažeš: 'Ma, neću... Šta će mi ovo? Idem u školu, lakše mi je...' Ali, u svakom slučaju, nalože te kolege, održe te u tom poslu i kažu ti koliko je sati... Evo, recimo Sergej, slobodno mogu da kažem da je on mene otkrio. Od njega mogu mnogo da naučim, a uz to smo i prijatelji - priča Bojan o kolegama.
Kako nam je rekao to što gradi svoju karijeru, ne znači da će zapostaviti školu. Upisao je Muzičku akademiju na Cetinju.
- Blizu mi je kuće. Nešto ne mogu da se odvajam od kuće, mnogo sam vezan za majku i brata. Brat i ja smo kao mladi ostali bez oca, tako da sam ja sada za njih mnogo vezan. Inače, ne potičem iz muzičke porodice. Otac i stric su mi bili bokseri, reprezentativci Jugoslavije. Otac mi nikada nije davao da se bavim boksom. Govorio mi je: 'E nećeš, vala, i ti. Ako sam ja 20 godina ovde potrošio, nećeš i ti...' Ja sam igrao basket, to mi je oduvek bila velika ljubav - priča Bojan.
Ali, pretpostavljamo da većinu tinejdžerki mnogo više zanima da li u njegovom životu postoji i neka druga ljubav...
- Pa, šta da kažem? Nemam devojku, to me svi pitaju. Ne krijem ništa, već jednostavno, nemam vremena. Ne mogu da se organizujem, mnogo radim. Svima bih poručio da rade ono što vole, što zaista osećaju da treba da rade. Tada ćemo svi moći da napredujemo, onako, kolektivno. Ma, nisam zapadao u neke ne znam kakve neprijatne situacije. Kada su se i dešavale, uvek sam se trudio da ih zaboravim, okrećem se lepim stvarima. Kada mi neko nešto ružno kaže, samo se nasmejem i idem dalje. N. Gligorović
