Izvor: Dzungla.org, 19.Okt.2013, 09:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa snimanja serije “Povratak na selo”
KADA je ekipa serijala „Povratak na selo“ (RT Vojvodine) krenula u potragu za ljudima koji su između gradskog života i Vojke izabrali ovo sremsko mestašce, čaršija je rekla: „Krenite od Ljubinka Lazića. Boljeg od njega nema“. Tako je i bilo. Susret sa ovim tridesetčetvorogodišnjakom zakazan je u Beogradskoj filharmoniji, gde je Ljubinko zaposlen kao solo kontrabasista. Tog jutra imao je probu dela Antonija Vivaldija „Četiri godišnja doba“, posle koje smo krenuli u Vojku. >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << Usput saznajemo – Lazić je završio Muzičku akademiju na Cetinju, postdiplomske studije u Minhenu, radio je u Ciriškoj operi, svirao u najpoznatijim koncertnim dvoranama… Imao je svet na dlanu. A onda je, pre šest godina, odlučio da ga zameni za rodnu Vojku. Vratio se u mirno vojvođansko selo, otvorio nižu muzičku školu koja danas okuplja zavidan broj učenika, zasvirao u ansamblu „Beltango“, zaposlio se u Beogradskoj filharmoniji i nastavio da svira u internacionalnom kontrabas kvartetu u Minhenu. – Ali, ovo je moj centar sveta. Ovde se uvek vraćam – pokazao je Ljubinko na kuću od žute cigle, koja je danas i njegova škola i dom. Odavde je blizu aerodrom, što mi je važno jer često putujem, a Beograd mi je dovoljno daleko da mogu da se „sakrijem“ i stvaram. U dvorištu kuće koja je sagrađena po uzoru na stare austrougarske, tu među bagremima, dočekala nas je kuca Aska. Vrtela je repićem, srećna što mu se gazda vratio. – Tako me ona dočekuje svakog dana kada se vraćam iz Filharmonije ili sa nekog inostranog puta – kaže Ljubinko, pokazujući nam na natpis koji stoji na Askinoj kućici – Ulica Maršala Tita 24. U jednoj od učionica, koje je uredio tako da se učenici osećaju kao kod kuće, domaćin nam je svirajući pokazao zbog čega je kontrabas osnova bez koje nijedan orkestar ne može da postoji. Kako je u novoj sezoni serijala „Povratak na selo“, Kamenko Katić gost urednik – „palica“ je bila u njegovim rukama. Pitao je Ljubinka da li bi mogao da mu odsvira „Bumbarov let“, što je kontrabasistu obradovalo. – Moj otac je pčelar, a i ja mu kada imam vremena pomažem, pa ću rado pokušati da vam dočaram kako kontrabas „imitira“ bumbare – rekao je Lazić, koji iako ima i previše obaveza, ocu pomaže i u drugim seoskim poslovima. Kamenko je bio radoznao da li tamburaški orkestar iz Stare Pazove koji Ljubinko vodi, svira i bećarce. – Hajde da me pratiš na tamburici, onako kako su nekada šorom pratili bećare – rekao je kroz osmeh Kamenko, zagrlivši urednika dokumentarnog programa RT Vojvodine Đuru Mrđu. Krenuli su prema bunaru iz 1952. godine na kojem su se sunčale sremske bundeve, a nekada je tu stajao đeram. Ljubinko ih je razgalio pesmom „On je, majko, bekrija“, a za kraj tog miholjskog susreta izabrao je – „Divan je kićeni Srem“. – Lepo je živet' u njem' – završio je Lazić ovaj „koncert“, dodajući da su mu svetska vrata i dalje širom otvorena, ali da radost života u rodnom mestu nema cenu. TAMBURA U KARNEGI HOLU KADA je nastupao u najčuvenijoj koncertnoj kući na svetu – Karnegi holu u Njujorku, Ljubinko je u jednom trenutku izvadio tamburu i počeo da svira. – Svi su bili oduševljeni, ali i zbunjeni. Rekli su mi da nikada ništa slično nisu videli, nisu znali ni kako se instrument zove. Tražili su mi da nastavim da sviram, jer su želeli još da uživaju u tom zvuku – ispričao je Lazić. OpširnijeVečernje Novosti
