Izvor: Blic, 31.Dec.2008, 06:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rođen sam pod srećnom zvezdom

Vrlo je malo dobrih glumaca, sjajnih kolega, ali i korektnih sagovornika koji poštuju novinarski posao. Jedan od njih je i bard srpske kinematografije Dragan Nikolić, pravi beogradski gospodin, koji sebe ni u mlađim danima nije smatrao nedodirljivom zvezdom. U intervju, Gaga čitaocima „Blica” otkriva šta misli o svojih ulogama u serijama „Ranjeni orao” i „Selo gori, a baba se češlja”, kome se divi, da li bi se nekada oprobao kao reditelj i ima li nešto >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za čime žali. Naravno, objasnio nam je i zbog čega mu je supruga Milena omiljeni kritičar.



Trenutno vas gledamo u serijama „Selo gori, a baba se češlja” i „Ranjeni orao”...

- „Selo gori, a baba se češlja” ima već ogromnu gledanost. To je priča o Srbiji i seljaku, ali ne u pejorativnom smislu, dok serija „Ranjeni orao” govori o građanskoj klasi. Pošteno smo pristupili toj temi i samim tim likovi u seriji plene. U njoj ima i ljubavi, i strasti, i radosti, i tuge, i nesreće, ali i hepienda. Obe serije su po senzibilitetu vrlo slične, ali potpuno različite po onome što tretiraju. To je jedna naiva u najpozitivnijem umetničkom smislu.

Većina glumaca u seriji rađenoj po romanu Mir-Jam izjavila je da ranije nisu čitali njena dela. A vi?

- Mislim da su Mir-Jam čitali i oni koji ništa drugo nikada nisu čitali. To može da deluje i malo uvredljivo za tu literaturu, ali zašto da ne, jer je to preteča nekih X-100 romana. Bila je to tzv. petparačka literatura. Naravno da su se intelektualci ograđivali od te vrste literature, mada ja ne mislim tako. Sve ono što ima neke elemente melodrame prava je stvar. Mir-Jam nije bila neka velika književnica, ali je bila veoma popularna.

Volite li da pogledate serije u kojima igrate?

- Privatno ne volim da gledam sebe, zbog toga što uvek nađem neku manu, pa čak i nešto što možda drugi ne vide. Onda počinjem da ukazujem drugima na moje greške, tako da se to ne isplati i ne valja. Ali, tu i tamo pogledam poneku epizodu. Međutim, ne volim da posle svake scene i dana snimanja pogledam šta sam uradio. Šotra i ja radimo već skoro pola veka zajedno i uvek posle završene scene naš dijalog izgleda ovako: „Dobro, hajdemo dalje”, kaže Šotra, a ja: „Čekaj, molim te, da ponovimo.” Na Šotrino pitanje „Zašto?”, sledi moj odgovor: „Mislim da ne valja, jer mogu bolje”. A on završi rečima: „Ne možeš, idemo dalje”. Verovatno smo obojica u pravu.

Neke vaše kolege žele da se oprobaju i iza kamera. A vi?

- Ne, mada mislim da, što se tiče filma, i mogu. Ima dosta ideja, ali neka svako radi svoj posao i onda će sve biti u redu. Sada ima i pisaca koji se trude da režiraju svoje drame, ima i reditelja koji pišu, pa, bogami, i glume. Može i to, ali bolje da svako radi onaj posao za koji se školovao, a da se svi zajedno razumemo.

Kako se glumac oseća kada posle dobijenog scenarija shvati da će projekat biti hit?

- Ja imam nos za takve stvari. Ali, kada je film „Ko to tamo peva” u pitanju, to je moja najveća greška u prognozi. Čak sam hteo da odbijem ulogu u njemu. Mislio sam da to nije preterano zabavno i interesantno, ali sam pogrešio. Inače, imam osećaj za hitove, znao sam da će i „Selo gori”, a naravno i „Ranjeni orao”, imati velikog odjeka kod gledalaca, ali i da će „izbaciti” neke nove glumce, što je veoma važno.

Šta ste pomislili kada ste pročitali scenario za „Turneju”, u kojoj tumačite glumca Miška?

- „Turneja” je bila predodređena na uspeh i nije mogla da propadne. Od scenarija, preko Gorana Markovića, do odabira glumaca i podela uloga. Dokaz su nagrade koje dobija gde god se pojavi. Možda se i nađe među pet filmova za „Oskara”. Videćemo.

S nestrpljenjem se očekuje film „Sveti Georgije ubiva aždahu”.

- Oni koji su film već videli kažu da se umnogome razlikuje od pozorišne predstave i da potpuno ima drugu priču. Mislim da je to najbolji tekst Duška Kovačevića, sa kojim sam inače prijatelj, i u mnogim stvarima smo istomišljenici. U taj sam se projekat upisao više iz pijeteta i ljubavi prema tekstu i Duškovom drugarstvu.

U planu je nastavak popularnog „Balkan ekspresa”.

- Priča je malo drugačija i aktuelizovana. Bilo bi mi drago da se ponovo sa Borom Todorovićem nađem u kadru, ali i sa ostalim glumcima. Međutim, Bora i ja smo se pokazali kao dobitna varijanta i dobar tandem u filmu. Čini mi se da nas nisu čak ni dovoljno iskoristili koliko su mogli.

Zar nije Popaj poginuo u prethodnom nastavku?

- On je u prvom delu poginuo, ali na filmu sve može da se desi. Ukoliko se sećate, Popaj je tehnički nestao - potonuo iz kadra, pa sada to može da se dvojako tumači. Na primer, postoji rimejk i predlog da se snimi i drugi deo „Poslednjeg kruga u Monci”. U njemu je Uroš, glavni junak i heroj koga ja igram, umro na kraju filma, ali scenaristički sve može da se oživi.

Šta se dešava sa nastavkom „Poslednji krug u Monci”?

- Ništa. Mislim da je to već sada bivša priča. Postojali su neki poslednji trzaji pre godinu-dve, ali mislim da od toga neće biti ništa.

Zbog čega vas pozorišna publika trenutno može videti samo u dve

predstave?

- Igram u predstavama „Frederik ili Bulevar zločina” u BDP i „Posetilac” u matičnom Ateljeu 212 (samo još nekoliko meseci, jer odlazim u penziju). Mislim da je to za moje godine dovoljno, jer su to dve velike uloge. Ne stiče se utisak da me je bilo puno u pozorištu, jer sam snimio više od sto filmova. Na primer, u Parizu, u pozorištu „Sara Bernar” sam skoro godinu dana nastupao svake večeri, i to je dobar staž.

Da ne živite u Beogradu, da li biste živeli u Parizu?

- Da. Francuska, Francuzi, arhitektura, šarm, pa i klasična literatura, ali pre svega taj neki svakodnevni život - to je ono divno. Naravno, Beograd je uvek na prvom mestu, a Pariz na drugom.

Snimili ste dosta filmova. Od koga ste na početku karijere „kupili” glumačke fore?

- Čini mi se da je pokojni Zoran Radmilović citirao Molijera: „Svoje dobro nalazim tamo gde ga sretnem”. Fore su tu, samo treba ići širom otvorenih očiju, čistog duha i posmatrati. To je nešto neminovno. Za svaku ulogu postoji neki prototip, ali podrazumeva da i sam moram da budem uključen u to. Da li sam imitator ili mi se lično dogodilo, to je sada drugo pitanje. Uvek će postojati autentični ljudi. Kada su glumci u pitanju, tu je bio neizbežni Pavle Vuisić koji je svima nama dao domaći zadatak, a koji nikada niko nije uspeo da nauči, a odnosi se na značenje pravog boema i kako treba normalno živeti u nenormalnim uslovima.

Da li je supruga Milena vaš oštar kritičar?

- Ne, nije. Mi gledamo jedno drugo na TV, filmu i u pozorištu. Kada Milena dođe na neku moju generalnu probu, ona mi da neverovatno precizno dve-tri sugestije. To je poslednji put bilo kada sam igrao u predstavi „U plamenu strasti”. Nisam bio nešto zadovoljan svojom ulogom i imao sam dosta problema s njom. Milena je došla na probu, pogledala predstavu i rekla mi na kojim mestima treba nešto da uradim. Verujte mi, na premijeri sam upravo na tim mestima dobio aplauze. To je ta pomoć profesionalca koji vrlo dobro oseća i korespondira.

Žalite li što niste više igrali zajedno sa suprugom?

- Da, i meni i njoj je žao, ali to zavisi od spleta okolnosti. Čovek prosto ne može da razluči zbog čega je to tako.

Šta želite čitaocima „Blica” za Novu godinu?

- Isto ono što želim i sebi, jer nemam razloga da budem sebičan, a to su: spokojstvo, mir i zdravlje. To je dovoljno.

Da li ste rođeni pod srećnom zvezdom?

- Jesam, kako da ne. Trudim se, ne volim da kukam i da se žalim. Imao sam tu sreću da su mi se mnoge (ne kažem sve), želje ispunile. I to upisujem pod linijom sreće.

Šta biste voleli da vam se još ostvari?

- Siguran sam da nisam završio i da ću uraditi još nešto što će biti svojevrsna tačka i taj neki „the end”.

Gaga i Milena ponovo u šou-programu

RTS obeležava pet decenija postojanja. Jedna od najgledanijih emisija bila je i „Obraz uz obraz”, koju ste vodili sa Milenom. Da li biste voleli da nešto slično opet uradite?

- U to vreme su pojedine TV serije i emisije praznile ulice. To se odnosilo i na „Obraz uz obraz”, ali i na „Otpisane”. Šou „Obraz uz obraz” imao je fantastične saradnike i najbolje moguće goste iz cele nekadašnje Jugoslavije. Sećam se da se emisija pripremala mesec dana, a snimala 48 sati. Voleo bih kada bi se ukazala prilika za neki sličan TV šou. Međutim, i rimejk je opasna formula. Sada bih zajedno sa Milenom nastupao u potpuno drugačijim okolnostima, jer više nemamo ambicije za pevanje, ples... Inače, Milena već ima zamišljen sinopsis, nas dvoje bismo više bili zaštitni znak i supervizori nekim mladim ljudima...

Nastavak na Blic...