Izvor: Prva.rs, 06.Mar.2015, 12:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
R.I.P. Vlado...
Bio je šmeker, baš onakav kakav šmeker treba da bude. Najveći romantik među „Idolima“, jedan od najkulturnijih muzičara na Balkanu.
Rođen je 10. maja 1958. godine u beogradskoj ulici Narodnog fronta, odakle se preselio u Čarlija Čaplina što mu je „verovatno dosta odredilo život koji je ponekad vukao na apsurd!“ („Huper“, 2003.)
Godine 1960. preselio se u Knez Danilovu ulicu u kojoj je odrastao i živeo sve do 1984. godine. Tačno preko puta >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << Osnovne škole "Starina Novak".
Odatle je krenuo u svet muzike, sa najboljim prijateljem Božom Jovanovićem, kasnije prvim bubnjarom grupe „Idoli“.
Tri godine kasnije upoznao je i Zdenka Kolara, basistu „Idola“ s kojim je svirao do kraja života.
Ovog rano prekinutog...
„Sećam se i dan danas kada se Zdenko doselio u našu ulicu. Bilo je leto, sredina avgusta, a ja sam s mora došao pre ostale dece. Iako sam živeo u sedmospratnoj zgradi s tri ulaza, gotovo sva deca bila su van Beograda. Dosađivao sam se dok sam stajao u prolazu zgrade, kada sam spazio mali kamion natovaren nameštajem i familijom Kolar! Zdenko je godinu dana stariji od mene i brzo smo postali odlični prijatelji. Ubrzo smo Boža, Zdenko i ja počeli da "sviramo" zajedno. Imao sam srećno detinjstvo. Bio sam malo, punačko ali živahno dete, ne preterano vešto u sportovima. Spadao sam u fudbalere "sa dve leve noge", a ja dešnjak! Zato sam bio aktivan u tučama i rano počeo da sviram.“ („Huper“, 2003.)
Gitare se latio s 11 godina, a ta Knez Danilova broj 36, ispostaviće se, biće vrlo važno mesto za njih.
„U vešernici nam je bila prostorija za vežbanje, koju smo vremenom popunjavali raznim instrumentima. Zanimljivo je da sam ne samo ja već i svi momci iz mojih bendova jedinci! Roditelji su na moje bavljenje muzikom gledali sa simpatijama. Kako mi je škola išla dobro nisu me mnogo ometali u tome što radim. Sve do „Idola“ mislili su da je to neka prolazna strast, ali kad su videli da smo stigli do televizije - stvar je primila drugu dimenziju.“ („Huper“ 2003.)
Prvi bend je osnovao kad je imao deset godina.
„Te 1968. godine, moja baba Milenija je bila u Egiptu i donela mi na poklon kobajagi zlatan lanac sa velikim medaljonom na kome je bio lik Tutankamona. Tada je cvetao hipi pokret, takve stvari su se nosile, pa sam ga ponosno okačio o vrat. Smatrao sam da bi otmeno i zvučalo da se nazovemo Faraoni! Trudili smo se, svirali u dvorištu, po kućama, kad dođu gosti. Kad smo saznali da u Skoplju već postoji bend s istim imenom prekrstili smo se u Holipe. Bubanj nam je bio osnovni instrument, ali pošto bubanj nismo imali - koristili smo razne kutije od cipela! Tako bismo u bendu imali mandolinu, gitaru i oluk, na primer, ili bure, sve u šta može da se udara!“ („Huper“, 2003.)
S 12 godina sakupio je lovu za za prvu domaću električnu gitaru, a prvi doboš pazarili su na vojnom otpadu ispod Kališa. I danas ga Zdenko čuva.
A onda je svanuo dan kad je trebalo da se krene u gimnaziju. Iako mu je Peta bila pod nosom, otišao je u Osmu, sa nekim prijateljima.
„Gimnazija je bila šok, ali sam uspeo sam da se snađem i razvijem neku svoju taktiku za preživljavanje. U gimnaziji sam nastavio da sviram... Osma gimnazija je bila liberalna škola. Tada su u modi bile duge kose, što su roditelji i škole uglavnom zabranjivali. Nama u Osmoj dozvoljavali su da pustimo kosu! U mom razredu bilo je nekoliko zanimljivih ljudi. Jedan od njih je Srđan Šaper, s kojim sam kasnije osnovao „Idole“.
Sve do kraja gimnazije bio je odličan đak. A onda počinje ozbiljno bavljenje muzikom. Upisuje geologiju, i prilično lako završava studije.
Već 1977. sviraju na sedmom spratu Beograđanke u jednom klubu. Tu su dva meseca svako veče svirali rokenrol, naše stvari ali i Bitlse, Stonse... Od 76. do 79. zvali su se "Zvuk ulice" i svirali uglavnom svoje pesme.
Godinu kasnije polako se javlja novi muzički talas, pa su i oni zvučali bliže „Strenglersima“.
„Sedamdesetih godina muzika nije bila tako uzbudljiva kao šezdesetih. Pank, koji je bio popularan 77. polako je bio zamenjen novim talasom koji je dozvoljavao da sviraš sve - i rokenrol i pank i da ubaciš glas operske pevačice. SKC je postao centar okupljanja klinaca. Tu smo imali prve svirke s razglasom, što je bilo jako važno. Sloba Konjović je kao veliki muzički entuzijasta puštao na Radiju Studio B najmoderniju muziku. Kod njega sam prvi put čuo Džoa Džeksona, grupu The B-52's, The Police ... Sve je delovalo kao da nas je veliki talas svežine preplavio, doneo velike ideje. Ali, ako tada nisi bio u novom talasu - bio si out!“ („Huper“, 2003.)
Krajem „79. odlazi u Pariz i tamo čeka Novu godinu. Duh Londona ga je potpuno obavio, bio je na nekoliko koncerata i skapirao da bi lako mogao da pusti korenej u tom gradu.
Ali u njegovom rodnom čekali su ga „Idoli“: „Beograd je u to vreme bio dosadan. U modi su bile žurke, ko god je imao veći stan, zvao je ekipu. Obično smo izlazili u "Poslednju šansu", koja je jedina radila do pet ujutru, popularan je bio i hotel "Moskva" kao i kafane "Manjež", "Madera"... Kafić "Zlatni papagaj", koji je Gile opevao u pesmi, otvoren je '80. godine. Te popularne osamdesete o kojima se toliko priča nisu bile baš sjajne godine. Novi talas u muzici je trajao do '83. a onda je polako nastupio period inflacije, disko kuće su počele da "stežu kaiševe"... („Huper“ 2003.)
Krajem '79. bend "Dečaci" činili su Srđan Šaper, Nebojša Krstić Krle i Vlada. Onda su se slučajno prekrstili u Idole.
U suštini svega bilo je prijateljstvo.
„Idoli su trajali onoliko koliko je trebalo da traju, do proleća ’84. U međuvremenu, naše prijateljstvo se polako gasilo, a sujete su rasle, kao i svest o sopstvenom uticaju u bendu. Bend se raspao.“
Narednih nekoliko godina putovao je po svetu.
1985. godine je započeo sa samostalnom karijerom, u okviru koje je nastavio sa pop-rok formom uporedo se baveći filmskom muzikom. Od avgusta 1991. do septembra 1997. godine živeo je u Australiji (Sidnej), nakon čega se vratio u Beograd.
„Po povratku iz Australije upoznao sam sadašnju ženu Dinu. Neobavezna veza vrlo brzo se pretvorila u ozbiljnu i važnu, pa se uskoro ’99. rodio naš stariji sin Steva. Tada sam već završio muziku za film "Tri palme za dve bitange i ribicu", pa sam snimao ploču "Sve laži sveta". Dva meseca po rođenju Steve počelo je bombardovanje. Nismo želeli da čekamo bombe sa dvomesečnim detetom, pa smo otišli u Zagreb, a kasnije u Beč.“
Tamo je i ostao. Do kraja.
„Samo postojanje nekog kao što je Vlada Divljan, uči nas da takve ljude treba čuvati kao malo vode na dlanu - otprilike baš onako kako već nekoliko decenija njegova muzika čuva nas.“ (vLADIMIR SKOČAJIĆ, GISTRO POP)
Izvor: yugopapir
