Izvor: Blic, 12.Okt.2009, 06:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Psihijatar danas treba svima
Miki Manojlović, poznati glumac koji uspešnu karijeru već dugi niz godina gradi i u inostranstvu, nakon više od dve decenije pojaviće se u jednoj domaćoj seriji. U razgovoru za „Blic” kaže da je razočaran kako se poslednjih godina radi na televiziji i zbog toga je za njega bio veliki izazov da prihvati ulogu psihijatra Ljubomira Božovića u seriji „Na terapiji” koja će od 19. oktobra početi da se emituje na Televiziji „Foks”.
- Ovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je za mene posebno iskustvo jer na televiziji nisam radio od 1985. godine kada sam snimao čuvenu seriju „Vuk Karadžić”. Na televiziji nisam radio zato što sam imao bolje uslove za sve što gluma može da bude, to je jedan od razloga, a drugi je što se na televiziji radi brzo i kuso. Moji odnosi s televizijom objektivno i intimno nisu dobri, ma kako da su neke serije koje sam radio ostavile trag, tako da nisam bio željan da radim na televiziji uopšte i razlog zašto sam ovo želeo i zašto nisam pogrešio jeste fantastičan scenario i prilika da se televizija danas vrati onom što je odavno izgubila, a to je jedan sadržaj koji u svojoj formi podseća na „dramu ponedeljkom” na nekadašnjoj jugoslovenskoj televiziji. Te drame su imale veoma visok kvalitet i zato je ovo za mene veliki izazov - kaže Miki Manojlović.
Da li smatrate da je odlazak kod psihijatra u našem društvu još uvek tabu tema?
- Naravno da je tabu tema" Kad neko ide kod psihijatra, automatski kažu „on je lud”. Mislim, to nema nikakve veze. Odlazak kod psihijatra, kako da kažem, to bi moglo da bude češće od odlaska kod zubara. To nema nikakve veze, kod nas je grupna terapija tabu tema, odmah neko nije normalan" Psihijatrija je danas veoma napredovala, terapeuti su neophodni današnjem čoveku i mislim da bi trebalo da postanu i deo kulture življenja. Nije obavezno, ali ako čovek ne može sam da reši problem, dobro je da porazgovara sa nekim neutralnim.
Hoće li ova serija pomoći da se promeni takav stav?
- Mislim da će serija pomoći u tome. Pa ovi pacijenti nisu ludaci, oni imaju probleme koje ne mogu sami da reše... Pa i on sam, Ljubomir Božović petkom odlazi kod svog psihijatra, pokušava da izvrši transfer, da se oslobodi toga. I on ima problem... njegov život je u haosu.
Imate li i privatno strpljenja da saslušate kad neko ima problem?
- Naravno. Mislim da to umem" ne hvalim se. Ali isto tako umem da prekinem slušanje kad vidim da je besmisleno i da nije korisno.
Da li ste imali stručnog konsultanta za ovu ulogu?
- Nije on da ćuti, ima on svoje" postavlja pitanja i pomoću njih dolazi do mogućih zaključaka i uzroka bilo kakve vrste. Rešava probleme, traume, daje dijagnoze. Nisam imao u tom smislu stručnog konsultanta. Našao sam ga u sebi. Pa i ja sam u životu odlazio kod psihijatra. Tako da nije to kod mene nepoznata situacija kao kada se vozi spejs šatl... Ne, nisam vozio avion pa ne znam, ali znam kako se razgovara s ljudima i znam kako se dolazi do iskrenosti. To je tako retko danas, a neophodno.
Koliko će se razlikovati „Na terapiji” od drugih domaćih serija?
- Ovo nije sapunica. Ovo ima kvalitet, smisao, sadržaj, sliku" sve. Na tome se radilo. Ima razlike... videće gledaoci.
Kada su filmovi u pitanju, dosta snimate.
- Da, ono što sam snimao treba uskoro da izađe. Treba da radim sa Danisom Tanovićem u filmu „Cirkus Kolumbija”, ali o tome ćemo kad bude vreme.
Nastavljate saradnju sa Kusturicom, u filmu u kome je već najavljeno da će igrati Džoni Dep, Salma Hajek"
- Snimaćemo sledeće godine i radujem se tome. Pa i ja sam strani glumac (smeh)"
Uloge
Na kauč kod Mikija Manojlovića u seriji „Na terapiji” u predstojećim epizodama dolaziće Sergej Trifunović u ulozi policajca, Nenad Jezdić i Tamara Vučković kao bračni par sa problemom, Nataša Janjić kao medicinska sestra i Dragana Dabović koja igra sportistkinju, dok Branka Cvitković igra psihoterapeuta kod koje odlazi i sam Manojlović.
Problemi domaćeg filma
U čemu je najveća razlika kada snimate filmove ovde i u inostranstvu?
- Nema razlike. U Srbiji ima nešto što je preživelo, to je infrastruktura, znači svi oni zanati koji mogu da se nauče u filmu, a što gledaoci ne vide" Jedina naša mana i naša najslabija tačka su producenti. Oni nisu na nivou svega toga, verovatno zato što se filmom bave iz drugih razloga, a ne iz spoja sadržajnog i korisnog, tako da kod nas film nema sistem. Mi pokušavamo da ga ustanovimo. Kod nas je film slučaj, nešto što mora da stane na noge, nešto što mora da ima strategiju, nešto što je nacionalno dobro i mora da sadrži mnogo pameti. U film mora malo više da se ulaže i mnoge stvari u takozvanoj filmskoj industriji moraju da se uspostave, a mi imamo ozbiljne probleme sa producentima. Sebe sam na neki način ubedio da neću snimati ovde dok se ta baza u zakonskim okvirima ne napravi i dok ne zaživi ta praksa. To može da bude vrlo brzo, a možda i ne mora tako da ja ovde neću snimati, za primer drugima.
