Izvor: Blic, 05.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pseći život
Pseći život
Pas je čovekov najbolji prijatelj, ali to, izgleda, u Srbiji ne važi. U Srbiji se prema psima odnose stvarno kao prema psima, i ta stvar dobija ovih dana na zamahu.
Naime, neki je genijalac doneo odluku da se psima zabrani ne samo igranje po parkovima nego čak i prolaz kroz njih. Time se Srbija svrstava u red divljačkih zemalja, u kojima je sve pseće odvojeno od svega ljudskog. Naime, dok u civilizovanim zemljama psi mogu da ulaze u javni prevoz, u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << restorane i prodavnice, kod nas im se uskraćuje osnovno pseće pravo da protrče po travi. Neko se setio da se time štite deca - kao što znamo, ima i parkova u kojima je i deci zabranjeno da trče po travi, kako bi park ostao lep za slikanje za turističke bedekere.
I šta sada da rade kuce i njihove gazde, kuda da idu i kome da se žale? Da li to znači da vlasnici pasa kojima treba duga šetnja, treba da imaju i kola i da se sa svojim mezimcima izvoze, dva puta dnevno do šumaraka na obodu Beograda, gde bi im bilo dozvoljeno da lepo trče? I kako to da mačkama niko ništa ne brani? One mogu da se muvaju gde god im je volja?
Može biti da je novo pravilo smislio neki prokleti mačkar, i da gradska Kruela de Vil zaista nema milosti.
A zar nije moglo sve da bude više u duhu Evrope? Da se velikim psima obavezno stavlja korpa kad idu u šetnju (onda niko ne bi imao razloga de se plaši), da se gazdama zabrani da puštaju pse tamo gde su dečja igrališta; i na kraju, da svaki gazda nosi sa sobom lopaticu kojom će, kako to rade u Njujorku i drugim velikim gradovima, da pokupi kaku svog mezimca. Moje kuče, moje govno. Tada bi sve, između pasa i ljudi, bilo pravedno raspodeljeno, a poštovanje propisa regulisalo bi se kaznama.
Ovako, i po pitanju pasa, srpska politika radi lošu stvar. I ovakvi ostrašćerni nemamo mnogo prijatelja. A sada nam naše najbolje prijatelje dekretom stavljaju u neku vrstu karantina.
Ako ovako nastavimo, ostaćemo sami. A onda ćemo se stvarno ujedati.
