Izvor: Dzungla.org, 26.Jan.2014, 16:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poremećaj pažnje: Igrica za koncentraciju
DECA koja su ranije kvalifikovana kao bezobrazna ili razmažena, sada sve češće dobijaju dijagnozu – poremećaj pažnje (ADD) ili poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD). Iako se i lekari spore da li je takvo „etiketiranje“ uvek opravdano, roditeljima je najveći problem kako da obuzdaju mališane. Među terapeutskim tehnikama za rad sa ovom decom, jedna od efikasnijih metoda za vežbanje pažnje je neurofidbek. Ovaj trening stimuliše nervne veze da rade bolje i brže, stavaranje >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << novih veza i bolju koncentraciju. Može da se primenjuje kod ADD, ADHD, Aspergerovog sindroma, autizma, problema sa učenjem, poremećaja spavanja. Rezultati istraživanja potvrđuju delotvornost neurofidbeka kod oko 85 odsto dece sa ADD. – U tretmanu ADD često se primenjuje „ritalin“ (psihostimulans) koji ima negativne propratne pojave i čije dejstvo prestaje odmah po prestanku terapije – kaže za „Novosti“ Sandra Jovanović, psihoterapeut i neurofidbek savetnik u Biofidbek asocijaciji Srbije. – Za razliku od medikamenata, efekti neurofidbek treninga su trajni i nema nikakvih negativnih propratnih pojava. Preko elektroda i senzora koji su postavljeni na glavu deteta, snimaju se moždani talasi. Za vreme treninga dete treba da sedi mirno i gleda u ekran. Prvo se radi EEG snimak, na kome se vidi koje frekvencije dominiraju u moždanim talasima deteta. Posle snimanja bazičnog funkcionisanja, prelazi se na trening igranjem kompjuterskih neurofidbek igrica. Dete može da igra igricu samo ako kontroliše svoj stepen koncentracije. Kada koncentracija padne, igrica stane.PROBLEM POSTAO UOČLJIVIJI Za poslednje dve decenije procenat dece sa dijagnozom deficita pažnje i hiperaktivnosti porastao je sa dva odsto na skoro 10 odsto. Razlog tome je uglavnom mnogo bolje prepoznavanje problema, jer su donedavno ova dece subjektivno opisivana kao „nevaspitana“. Sandra Jovanovći kaže da je bez adekvatnog tretmana, kod dece sa poremećajem pažnje veći rizik da u školi imaju uspeh koji je ispod njihovih intelektualnih sposobnosti ili da ponavljaju razred. U kasnijem uzrastu, u riziku su i od povećane sklonosti ka bolestima zavisnosti. – Učenje koncentracije uz pomoć neurofidbek treninga se većim delom odvija na nesvesnom nivou – dodaje Sandra Jovanović. – Dete nauči da razlikuje koncentrisanost od isključenosti, ali ne može da objasni šta je to što čini da bi se koncentrisalo. Mozak sam uči, svaki put kada se igrica pokrene, mozak zabeleži da je urađeno nešto dobro. S vremenom dete nauči da se koncentriše bez neurofidbek uređaja i nije mu potrebna takva vrsta povratne informacije da bi znalo kada je koncentrisano. Kako tvrdi sagovornica „Novosti“, neurofidbek trening, pored poboljšanja koncentracije i sposobnosti učenja može da ima i druge pozitivne efekte. Dešava se da deca poboljšaju svoje socijalne interakcije, smanje hiperaktivnost, čak poprave rukopis i artikulaciju govora. – Najčešće ovaj „trening“ podrazumeva 20 do 40 jednočasovnih tretmana – dodaje Sandra Jovanović. – Dužina tretmana biofidbek aparatom zavisi od više faktora: težine ADD simptoma, drugih neuroloških problema deteta, inteligencije, podrške roditelja, motivacije deteta. Problem deficita pažnje dugo je bio neprepoznat, pa je ovu decu sredina često karakterisala kao lenju, nevaspitanu, nemirnu, što je u velikoj meri uticalo na njihovo samopoštovanje i formiranje negativne slike o sebi. Sada uz saradnju lekara, roditelja i nastavnika u školi problemi koje ova deca imaju mogu uspešno da se drže pod kontrolom. U svetu se radi veći broj studija koji ispituju dejstvo biofidbeka, a neke studije sugerišu da njegov učinak nije mnogo veći od placeba. Ipak, Američko udruženje pedijatara odnedavno preporučuje neurofidbek kao „prvu liniju“ podrške deci sa deficitom pažnje. Osim ove, terapeuti primenjuju i druge tehnike kako bi ovoj deci u što većoj meri omogućili normalno funkcionisanje. Tu su pre svega tehnike za modelovanje dečijeg ponašanja kako bi samostalno završavali svoje obaveze. – Potrebno je korigovati i način na koji porodica doživljava sebe i „podesiti“ je na uspeh, dete će imitirati taj model u svom ponašanju – pojašnjava Sandra Jovanović. – Za školski period veoma je značajno primeniti metakognitivne strategije, tehnike koje treba da pomognu detetu da nauči kako da efikasnije uči i da preuzme odgovornost za sopstveno postignuće. OpširnijeVečernje Novosti
