Izvor: Blic, 13.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poezija
Poezija
Koncert Arsena Dedića, posle šesnaest godina, u prepunoj sali Doma sindikata bio je spektakularan kulturni događaj iz više razloga, ali hajde da pomenemo samo jedan - ovacije koje je dobijao Arsen, sa Gabi, njihovim sinom Matijom i pratećim džez bendom, bile su ovacije našim kolektivnim uspomenama, pesmama za koje su vezani prvi poljupci i prva pijanstva, bile su to ovacije izvesnom lokalpatriotizmu (‘’jer Arsen ovakav koncert ne može da ima nigde drugde na >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svetu osim u Beogradu’’), bilo je suza, bilo je smeha, bilo je žala za svim onim što nas je razdvojilo svih ovih godina - a da ništa od toga nije izgovoreno, ali ipak, možda više od svega bile su to ovacije - pesniku. Pesniku Arsenu Dediću.
I to je, možda, najlepši detalj sa ovog kulturnog događaja. Beograd je slušao poeziju, pažljivo, bez daha, i tapšao je samo na kraju pesme. Neka posle niko ne kaže kako ovde propada poezija i kako za pesme niko ne mari. Ako je istina da se pesničke zbirke loše prodaju, onda je ovaj susret s pesnikom znak da bi stvari mogle da budu drugačije. Da se nešto promenilo i da ova sredina ponovo počinje da liči na ono što je nekada bila. Na grad u kome su pesnici bili važni, slušani i dobrodošli.
Da je dobra poezija ono što omekšava i najtvrđa srca i da ima srca koja su je željna, samo nema načina da se ona na najmoderniji način približi žednoj publici.
Zato je Arsen, taj veliki pesnik, zaslužio posebnu hvalu. Njegova poezija je ljubavna, melanholična, istinita i divna. Ceo život u nekoliko pesama u kojima nema krvi ni tla.
Nismo li oduvek baš to najviše voleli?
Srbi vole poeziju. Čudan narod. Pesma nas je održala, njojzi hvala?
Zašto nikome nije palo na pamet da predloži Arsena Dedića za člana SANU?
