Izvor: Blic, 10.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poezija pisana kožom
Poezija pisana kožom
Ne kaže se slučajno da nam političari gule kožu s leđa, ali kad jedan od njih skine i bukvalno svoju kožu da bi spasao jedno dete (koje mu nije ni rođak, niti u bilo kakvoj partijskoj vizuri) onda je to potez koji zaslužuje gromoglasan društveni aplauz. Nebojša Bakarec, čovek koji je poslednjih meseci dospeo na naslovne stranice novina zato što je ‘’bestidno’’ pokazao svoje tetovaže, zato što piše pesme i čita ih javno, ovim gestom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pokazao je da nije slučajno pesnik. Samo pesnik (i samo pesnik u duši) može da iz jedne novinske vesti o tragediji izgorelog dečaka, pronađe u sebi dobrote, plemenitosti i kapacitet za žrtvovanje, nečuven u našem javnom i pogotovo političkom životu.
Skinuti svoju kožu i dati je drugom - to nije gest, to je životna filozofija, dostojna divljenja. I taj gest nema nikakve veze ni sa politikom, ni sa Bakarčevim, toliko kritikovanim, egzibicionizmom - taj gest je iznad svega što viđamo unaokolo, najviši, što znači, poetski - stepen egzistencije. Da, i samo neko ko može da napiše i javno pročita pesmu posvećenu Luni Lu, i istrpi podsmešljivo ćutanje okoline; da, samo neko ko poezijom hoće da odbrani ovu stvarnost od jezive proze realnosti, može da da drugom ono što mu niko nije tražio. Više od poezije. Više od ludosti, više od najviše pesničke uznesenosti.
Tako se Nebojša Bakarec ispostavlja kao neka vrsta dobrog i ludog viteza (nije se slučajno slikao sa onim isukanim mačem), a paradoks leži u tome što mu se i dalje, ovde, mnogi smeju. Ali pesnik se na to ne obazire. Čita bajke dečaku i leži u bolnici. Neshvaćeni pesnik koji poeziju piše i svojom vlastitom kožom, zna da ništa nije bilo uzalud, bez obzira na ovaj uzaludni grad i ovu uzaludnu zemlju.
Zar vitezovi, i pesnici, ne treba da dosežu najviše moralne domete?
