Izvor: Blic, 05.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pevao sam i za pet maraka
Pevao sam i za pet maraka
Alkohol je mnogima promenio život, nagore. Ali, jedan viski je Željku Samardžiću od života napravio bajku. Nakon što je ‘96. na festivalu u Budvi zapevao: 'Sipajte mi još jedan viski', izbeglica iz Mostara, koji je do tada jedva sastavljao kraj s krajem, postao je velika zvezda koja na samom vrhu estrade opstaje već 11 godina. Kruna tog uspeha biće koncert u 'Beogradskoj areni', 8. marta. 'Arena' je krupan zalogaj. Imate li tremu?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Kada sam prvi put na koncertu sjajnog pevača Tošeta Proeskog ušao u 'Arenu' i video kolika je, uhvatio me je strah. Pomislio sam: 'Željko, svaka ti čast ako uspeš ovo da napuniš!' Ali, sada, kada se već nazire da će hala biti puna, strah je nestao, a ostala je samo pozitivna trema koja, po pravilu, nestaje nakon treće pesme. Ranije ste na osmomartovskim koncertima u Centru 'Sava' nastavljali da pevate u holu praveći žurku. Hoće li se tako nešto desiti i u 'Areni'?
- Voleo bih, ali još ne znam ima li uslova za tako nešto. Te žurke posle nastupa ljudi su mnogo voleli. Ali, sećam se prvog koncerta. Ljudi me zovu na bis, a mene nema. Bili su razočarani, počeli su da zvižde... Onako nezadovoljni, krenu da izlaze iz sale, a ja ih čekam u holu da ih pesmom ispratim. Kasnije je to postalo tradicija. Ali, mislim da će u 'Areni' biti još bolje. Toliko ljudi na jednom mestu... ma, biće to sjajna žurka kojom ćemo publika i ja zajedno proslaviti 11 godina našeg druženja.
Presedan je što ste karijeru počeli u godinama u kojima su vaše kolege na zalasku.
- Iako se dugo bavim muzikom, sreća mi se osmehnula tek u zrelim četrdesetim godinama, kada se, po pravilu, na ovom podneblju karijera završava. Mislim da je moj primer dobar zbog nekih ljudi koji su izgubili samopouzdanje i veru u sebe. Dakle, nikada nije kasno za početak i za uspeh. Ako može da prođe neko sa belom kosom ko je sada postao i deda, zašto ne bi mogao bilo ko drugi ko uloži dovoljno rada, truda, vere i ljubavi u posao kojim se bavi. Eto, postali ste deda, a i dalje ste jedan od najvećih šarmera koga obožavaju žene...
- Mislim da me dame vole jer kroz pesme, koje rade najbolji autori, ja u stvari prenosim svoja osećanja. Ljudi osećaju da volim ljude, pa mi tu ljubav i uzvraćaju. Imam dobar kontakt sa publikom i ne pokušavam da glumim zvezdu samo zato što znam da pevam. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa i svako ima talenat za neki posao. Kada ste izbegli za vreme rata, ‘92. pevali ste za dvadeset maraka za veče u kafani, a danas punite 'Arenu'...
- Pevao sam i za pet maraka, a to što punim 'Arenu', daj bože da budem na pozitivnoj nuli, jer koncerti uopšte nisu isplativi, ali ja to dugujem ljudima koji me slušaju i vole moje pesme svih ovih godina. Elem, ceo život je borba. U ovom mom poslu, iako na prvi pogled sve izgleda bajno i sjajno, ima mnogo teških trenutaka. Lako je postati neko, teško je ostati i opstati. Kada sam sa porodicom izbegao da bismo sačuvali žive glave, nisam mogao ni da sanjam ovakav uspeh. I danas mi sve ovo deluje kao san. Koji je recept za brak koji traje 30 godina?
- Ukoliko ste iskreni i otvoreni prema onome sa kim živite, mislim da ne bi trebalo da bude problema. Ja sa svojom Majom za 30 godina braka nisam imao nijedan problem. Jedini problem, kao i mnogim ljudima u bivšoj Jugoslaviji, bio je rat i to što smo kao izbeglice jedva sastavljali kraj s krajem. Evo, i ova moja karijera je dokaz skladnog porodičnog života jer smo se svi zajedno kao Feniks dizali iz pepela. Kako uspevate da odolite izazovima, mnoge vam se žene udvaraju?
- Mislim da imam taj neki mostarski duh, ajd’ da kažemo šarm (smeh) u komunikaciji sa ljudima, a posebno sa ženama. Uvek se raziđemo uz osmeh, bez ikakvih problema. Nikada nisam imao konflikte da bi me sada neko pratio, proganjao, pravio mi životne probleme... Ljudi koji se bave tračevima pokušavali su da mi prikače neke vanbračne veze i priče koje zaista ne idu uz ove moje ozbiljne godine kada bi trebalo da uđem u mirnu luku.
Planirate li nastupe po bivšim republikama?
- U aprilu kreću koncerti u Ljubljani, Banjaluci, Sarajevu, Zagrebu, Podgorici... Ja sam jugoslovensko dete koje je izgubilo zemlju. Za mnoge je ta zemlja umrla, ali u meni će živeti dok god živim i ja, bez obzira na to što, najviše volim Srbiju i što su mi se najlepše stvari desile u Beogradu. Beograd je raširenih ruku prihvatio i mene i moju porodicu i beskrajno sam zahvalan Beograđanima na tome.
Simonida Stanković
