Izvor: Dzungla.org, 05.Avg.2011, 19:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Omaž jednom pluskvamperfektu
Pluskvamperfekat je, u našem jeziku, davno prošlo vreme.. Kad uporedim detinjstvo svoje generacije sa detinjstvom sadašnjih generacija, shvatim da je ono upravo to - pluskvamperfekat. Jedno davno prošlo, predivno i bezbrižno vreme, koje se nikad više neće vratiti.
Kad se setim tog vremena, najpre mi na pamet padnu albumi sa sličicama. Sećam se kako smo skupljali sličice fudbalera, kako smo ispred zgrade igrali tapke. Za one koji ne znaju, to je igra koja se igra >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << na glatkoj površini, i u kojoj ti i tvoj drugar ulažete po jednu sličicu. Zatim, besomučno lupate dlanovima po njima, tapkate ih, sve dok se ne okrenu na svoje naličje. Tada ste osvojili sličicu. Sećam se i razmene sličica, pri čemu su najviše vredele one sa malim brojevima, ili popularne 'sjajkave' sličice. Današnji klinci razmenjuju SMS-ove, mejlove, i glavna briga im je da li će večeras biti onlajn na fejsu, a sličice... Pa, da! Njih ima baš na fejsu!
Rado se setim i poljančeta iza svoje bivše zgrade, poprišta mnogih 'epskih' utakmica i odranih laktova i kolena, probušenih lopti i iscepanih patika. Na levom kolenu još uvek imam ožiljak koji me podseća kako je Milanče prešao sve protivnike i dodao mi loptu. Ja se bacio za njom, dao gol i odrao koleno. Svi smo imali svoje heroje, neko Maradonu, neko Piksija i mnoge druge... Sećam se i kako smo pobedili ekipu jednog Dareta, koga smo, iz ne znam kog razloga, zvali Šumski. Igrali smo u 100 dinara, i od dobitka smo kupili čak 4 litra soka. Danas je to poljanče zaraslo u travu, jer dečurlija sad ima atrofirane mišiće i iskrivljene kičme zbog sedenja ispred kompjutera. Prsti na šakama im lagano srastaju oko kompjuterskih miševa, dok su naši prsti srastali oko košarkaške lopte. Da, igrali smo i košarku. Uzurpirali smo pola parkinga, odmah iza poljančeta, sklepali neku drvenu tablu i ofarbali je, dok nam je Mikicin tata napravio obruč i namestio ga na tu improvizovanu tablu. I, onda, raspalimo basket, dva na dva. Eeeee, koliko smo Milanče i ja umeli da držimo teren... Mislim da je suvišno reći da tog koša više nema...
Za moju generaciju je video rekorder bio vrhunac tehnologije. Okupimo se kod jednog od nas i gledamo Karate Kida, Nindža kornjače, E.T.-a vanzemaljca, Ramba, Predatora, Rokija... Uf, kako smo mrzeli Ivana Draga! Drugi vrhunac tehnologije je bilo crveno dugme na kasetofonu, ispod kojeg je pisalo REC. Premotamo kasetu na početak (najčešće olovkom) i krenemo sa snimanjem. I, onda, usred pesme se javi voditelj i uništi snimanje. Kakav crni CD, DVD ili Youtube?! Crtaće smo gledali u Jutarnjem programu, pre polaska u školu, ili u sedam i petnaest uveče. Legendarni Duško Dugouško i Nikola Simić sa onim 'Koj' ti je vrag šefe?' ili onim ' Trebalo je da skrenem levo kod Lajkovca.'... Da ne pominjem Toma i Džerija, Draguljčeta i još mnoge. A, danas? Sunđer Bob, Yu gi oh, ili tako nešto, pa Teletabisi... Katastrofa!
Sećam se i sitnih krađa komšijskih jabuka, trešanja, šljiva i drugog voća. I, to smo najviše krali voće dok je bilo zeleno. Skupimo se u prvi sumrak, odredimo metu i krenemo. Najspretniji se prvi popnu, beru za sebe, alii za ove manje spretne, koji čekaju ispod drveta. Sve dok ljuti komšija ne izađe napolje i krene da juri za nama uz neizbežno pominjanje 'mamice balave' i drugih rodbinskih veza i odnosa. Današnji klinci više vole da od svojih komšija kradu WIRELESS, iliti bežični internet. Ništa lepše od toga, zar ne?
Rizikujem da budem proglašen staromodnim, nostalgičnim, zaostalim. Ali, baš me briga, jer ja svoj pluskvamperfekat ne dam i ne bih ga ni za šta menjao. Istina, imaće i novi klinci pluskvamperfekat, a vi procenite čiji je lepši i bolji, naš ili njihov...
Ivan Cikić
