Izvor: Blic, 17.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novinari i ministri
Novinari i ministri
U prošlonedeljnoj emisiji ‘’Piramida’’, jedan srpski ministar u nekoliko navrata tražio je od jednog ovdašnjeg novinara BK televizije (iako to uopšte nije bila tema emisije) da kritikuje Bogoljuba Karića. Novinar je, na kraju, rekao da šest godina jede hleb u toj kući i da smatra da nije u redu da kritikuje svog gazdu. I, za to je dobio veliki aplauz publike.
U čemu je poenta?
Poentiranje na nekome za kim je raspisana poternica, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čak i kad to nije tema, predstavlja neku vrstu opšteg mesta, model za hrabrost, političku korektnost, unapred ukalkulisani mali poen. Sa druge strane, iskreno priznanje novinara da ne može da kritikuje gazdu kod koga radi, jer to smatra nekorektnim, predstavlja, takođe, opšte mesto ljudske moralnosti. Ne biva da iko, kome ne preti otpuštanje, ulazi u pravedničku kritiku onoga ko mu daje platu. Tako je bilo otkako je sveta i veka. Drugim rečima, ministar očekuje od novinara da reaguje ‘’društveno korisno’’, i da tako sam sebi, potencijalno, iseče granu na kojoj sedi. Ispostavilo se da ministar traži pravdu, ali preko tuđih leđa. Jer, ono što traži od drugoga, morao bi prvo da primeni na sebi. Da on, na primer, kritikuje vladu, premijera, ili predsednika svoje stranke. Ali to se ne dešava.
Pitanje slobode, bez obzira na to da li se radi o novinaru ili o ministru, tako se, samo, ispostavilo kao klizav teren - slobodu da kritikuje može imati samo onaj ko je sebi obezbedio rezervnu varijantu, odnosno novog gazdu, onaj koji odlazi, onaj ko nije sam, ili onaj ko, bukvalno, nema šta da izgubi. Toliko o nezavisnosti.
Ipak, očekivanje da novinari budu najbeskompromisniji akteri javne scene, govori o dosta visokom imidžu koji imaju u današnjoj Srbiji.
