Izvor: Dzungla.org, 01.Feb.2014, 13:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nenad Jezdić: Priroda i selo su moja terapija
LjUBAV je odgovor – ne tako davno otpevao je Džon Lenon. U taj stih mogao bi da se sažme i ovaj intervju sa Nenadom Jezdićem sa kojim smo razgovarali povodom reprize serije „Na terapiji“ koju gledamo radnim danima na Prvoj. A pitanja je mnogo. Jezdić se na kauču psihoterapeuta našao kao Marko koji sa ženom Natalijom dolazi na bračnu terapiju. Jer čak i kad se slušaju, ne čuju se. – Iako mizanscen iznutra deluje statično, ova serija je puna dinamike, promene raspoloženja, emocija. >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << Sve to stvara potrebnu meru intrige da bi publika kroz nas prepoznala sebe, druge oko sebe i uključila se u kolektivnu psihoterapiju i rešavanje sopstvenih i tuđih nedostataka. * Nedostatak komunikacije osnovni je Markov i Natalijin problem. Kako je moguće da, uprkos svim sredstvima za komunikaciju, sve manje razgovaramo? – Savremeni život je nezamisliv bez najosnovnijih sredstava u komunikaciji. Ako bolje razmislim, ovaj svet i njegovo funkcionisanje bez takve, banalne, interesne i obezdušene komunikacije danas ne bi mogao ni da postoji. Čovek danas „tvituje“, „šeruje“, „lajkuje“, oglašava se, stiče, trguje, sastanči, poslovno se savetuje, ima „ivente“, vrši transakcije, brine o pasivi i planira aktivu, trudi se da je solventan, na vreme vrši amortizaciju, redovno plaća anuitete, sa čim lično i ne mogu da se pohvalim (smeh). Stihijski se predajući ustaljenom i čvrsto uspostavljenom materijalnom principu današnjeg vremena, sebe udaljava od iskonskog zadovoljstva nad zadovoljstvima, da voli i da bude voljen. Tako sebe samog dovodi u zamku depresije, praznine i nezadovoljstva. Gordost i savremeni trendovi ga udaljavaju od njegove suštine i on po pravilu pada. Tu psihoterapija dobija svoj smisao! * Ali, kod nas mnogi i dalje misle da je psihoterapija rezervisana za „ludake“. – Nipošto. Terapija u svojoj suštini dovodi čoveka u stanje u kome sebe ispoveda. Javna ispovest napaćenoj duši izuzetno prija, javno posvedočena slabost u dobroj meri to prestaje da bude kada se istinski suočimo sa sobom. Postoji više vrsta psihoterapije, ali ja ne mogu da diskutujem o toj temi zato što sam potpuni laik. Mislim da ne postoje nedodirljivi, da je svima potrebno da volimo i da smo voljeni, da svoje potrebe ostvarujemo ne sami, već kroz druge. * Teraju li nas okolnosti da glumimo da smo jaki i da po svaku cenu krijemo slabosti jer se one kažnjavaju? – Slabosti prestaju to da budu kada se istinski prepoznaju. Slab i preosetljiv čovek otvoreno pričajući o tome postaje veći i jači. Aca Popović kaže u svojoj drami da je čovek veliki samo u trenucima kada zaboravi koliko je mali. Javno priznajem i ispovedam da sam mali, ali borim se da budem jak i tako mali. * Kad čujete da je neko uradio nešto neočekivano jer je „pukao“, šta pomislite? – Potiskivanje istine i laži raslabljuju. Čovek stvara lažne slike o sebi i svetu oko sebe. Kada na kraju istina pokuca u život, on takav skoro i da ne postoji, nema vrednost. Ništavilo i praznina dođu po svoje. Mislim da otuda proizilazi i ekstremno ljudsko ponašanje prema sebi i okruženju. Nemam nikakvo drugo objašnjenje. Ne daj bože nikome. Treba prikupiti sve svoje, sebe i stvarati rezerve ljubavi. „Biti spreman, to je sve“, kaže Šekspir. * Mada je u prirodi vašeg posla da razumete, jeste li kao čovek i otac četvoro dece upali u zamku osuđivanja Natalije zbog njene želje da abortira? – Još jedno u nizu iskušenja današnjeg, a posebno našeg čoveka. Veliko stradanje za nežne i osetljive žene. Ne mogu, a da se ne vratim na iskonsku ljubav. Svaka žena mora pored sebe imati jakog muškarca, a jak je samo onaj koji pored sebe ima jaku ženu. Njegoš kaže „Muž je branik žene i đeteta“. Kakav divan zavet ostavljen nama muškarcima. Postoji li nešto veće i svetije i ima li išta viteškije nego da smo zaštitnici? Ne može žena nikada sama da ubije dete u svojoj utrobi. Nešto tu nije normalno, neko je tu slab, izgubio veru, poverenje, spremnost na žrtvu. Ne znam da se neka žena pokajala zato što je rodila dete. Deca su radost. * Ali ih je teško odgajiti. – Nije lako. Potrebna je i pomoć porodice, prijatelja, države. Potrebno je „celo selo“. Roditeljstvo nastaje od trenutka začeća. Treba svemu vratiti ozbiljnost kroz obrazovanje. Ajdemo gospodo muškarci, pokažite se! Ništa tako ne ispunjava kao roditeljstvo. Međutim, čovek greši, hoće da sebi ugađa, da je u trendu, ispoveda emancipaciju. Partneri i supružnici bi da su zajedno, a sve udaljeniji, sledeći opšteprihvaćeno mišljenje o ličnoj slobodi u vezi, braku. Površno! Nažalost, mi muškarci nismo kao što smo nekad bili. Žene pored sebe hoće muževe, verne i odane muškarce sa kojima se može biti jedno. Nije moje da sudim, ali i jedni i drugi kao da imaju previše dvostrukosti u odnosu prema zajedničkom životu. Istinski brak traži da su dvoje jedno, u slavu ljubavi i života koji im je dat i koji i sami daju. * Šta nam o životu govori prvi ciklus „Ravne gore“ koji se nedavno završio? – „Ravna gora“, kao tema televizijska i dramska je preobimna i preinspirativna. To je tek načeta priča i pričaće se sve dok kolektivno ne priznamo stradanja i žrtve jedni drugima. Dok ne priznamo da smo i jedni i drugi, tako nesložni, bili idealni za manipulaciju i ostvarivanje tuđih interesa na sopstvenoj zemlji i da smo kroz istoriju najrđavija dela činili jedni drugima. Rđa se mora videti da bi se čistila, a mi kao da samo od rđe živimo i njom se samo hranimo. U najkritičnijim trenucima za naš narod, umesto da crpimo najbolje iz sebe, pokazali smo najgore lice. I dan-danas plaćamo previsoku cenu. Ništa spasonosnije za naš narod nije do sad izrečeno od pouke Vladike Nikolaja: „Kad bi svako od nas viknuo Srbija je nesrećna zato što sam ja rđav čovek i rđav građanin, Srbija bi se preporodila za tri dana i za tri godine bi bila srećna! I mi bi svi doživeli sreću njenu, zajedno sa decom našom. U njoj bi se nakupilo toliko snage, fizičke i moralne i duhovne, da bi sve spoljašnje stege njene popucale same od sebe. Šta nam drugo OpširnijeVečernje Novosti
