Izvor: Blic, 27.Feb.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne mogu da se oprostim od muzike
Đorđe Marjanović, jedan od velikana srpske muzike koji je svojevremeno bio zvezda broj jedan i u bivšem SSSR- u, a 1990. godine zbog teške bolesti morao je da se povuče sa scene, nakon mnogo godina pauze ponovo će zapevati! Đorđe će na predstojećoj „Beoviziji” biti specijalni gost u pesmi „Superstar” koju će izvesti zajedno sa grupom „Beauty Queens” i Oskarom (alter ego Ognjena Amidža).
- Poziv mog kumčeta Vladimira Graića (autor pesme, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prim. nov.) da budem specijalni gost posebno me je obradovao. U početku sam bio malo skeptičan jer zbog dugogodišnje bolesti nisam bio u mogućnosti da nastupam kao nekada, ali pozitivna energija grupe „Beauty Queens” i Oskara učinili su da počastvovan prihvatim poziv - počinje priču za „Blic” Đorđe koga je pesma „Superstar” sa svojim prvim taktovima ponela i nasmejela.
U kakvom su vam sećanju vremena kada ste bili najpoznatiji pevač u Srbiji, ali i u SSSR-u?
- Eh, toliko lepih, nezaboravnih sećanja... Toliko toga bih vam ispričao... I danas mi se javljaju ljudi iz bivše Jugoslavije i bivšeg SSSR-a. Pitaju za zdravlje, prepričavaju događaje sa koncerata, pevuše moje pesme. To je bogatstvo koje mi niko ne može oduzeti. I nedostaju mi ta vremena! Često se pitam da li je moguće da se uistinu i desilo sve to što sam doživeo.
U jeku popularnosti polazilo vam je za rukom da napunite stadion „Lenjin” petnaest dana zaredom.
- Koliko puta samo sam punio velike objekte. „Dvorac sportova” u Moskvi, četrnaest dana, po dva koncerta dnevno i svaki put po dvanaest hiljada ljudi. U Jerevanu, stadion „Ararat” i petnaest hiljada gledalaca, po dva koncerta svih petnaest dana.
Koja je bila tajna uspeha?
- U predanom radu na svakoj pesmi, časovima pevanja, glume, igre, pantomime, danonoćnom pisanju muzike, tekstova, poezije" I onda, kada zakoračite na scenu, nesebično date celog sebe publici i ona to prosto mora da prepozna.
Bili ste prvi koji je skinuo sako i uveo scenski nastup kod nas.
- Eh, taj sako... Ni sam ne znam. Pesma me je ponela, skinuo sam sako i bacio ga u publiku. I, eto, postade kult. Od tada, nerazdvojni su pesma „Romana” i sako... U vreme kada sam počinjao, pred mikrofonom se stajalo mirno, bez pokreta i pevalo se. Ja sam to pokušao, ali pesme su me nosile i krenuo sam, skinuo mikrofon, prešao rampu, ušao među publiku, igrao, klečao, smejao se i plakao sa svim onim dragim ljudima.
Pre pet godina ste se oprostili od publike, da li vam je to teško palo?
- Posle bolesti koja me je pogodila na bini u Melburnu 1990. godine i duge rehabilitacije, moje kolege uz medijsku pomoć RTS-a i PGP-a, priredile su koncert meni u čast, na kome su se pevale moje pesme. Uzbuđenje koje sam tada doživeo, dalo mi je snage da još jednom izađem pred publiku koja me je godinama volela i da im još jedanput kažem: „Hvala vam, prijatelji”. I tako, zvanično, okončana je jedna duga, bogata karijera. Ali, od muzike se nisam oprostio. Ona je oko mene i u meni, kao i sve moje pesme i publika koja me nije zaboravila.
Da li vam se javljaju vaši verni obožavaoci „đokisti”?
- Moji „đokisti” su bili i ostali puni ljubavi, poštovanja i brige za mene, moj večiti oslonac, moja radost i moja snaga. Često se viđamo, živimo ponovo, kako oni kažu, dane njihove i moje mladosti, kroz pesme, priče, sećanja. Znate, oni kažu da ne bi bilo njih da nije bilo mene, a ja znam da sam i danas tu zahvaljujući njima, ali i ljudima koji mi prilaze na ulici da me pozdrave.
Unuci su moje bogatstvo!
Osim što je iza sebe ostavio velike hitove, Đorđe se posebno ponosi svojim potomcima koji mu ulepšavaju dane.
- Sin i dve ćerke osnovali su svoje porodice i žive svoj život sa decom, mojim unucima najmlađim Đorđem koji je dobio ime po meni, Mašom koja ide u osnovnu školu, dok su Tea i Ana već velike devojke. Oni su moje istinsko bogatstvo - kaže iskreno Đorđe.
Pudla najbolje društvo
Kako danas provodite vreme?
- U šetnjama sa mojim najboljim drugom, mojom pudlom Belinijem, i to obično do parka Manjež. Idem na koncerte, pozorišne predstave, često i kod moje mile Goce Stojićević u restoran. Znate li da je i ona „đokista”? Ispunjavaju me susreti sa ljudima, muzika koju slušam i tada se kroz sećanje vraćam na mesta koja me i danas čine sretnim.
