Izvor: Blic, 08.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naš pohod do MTV nagrade
Grupa „Van Gog" osvojila je prošlog četvrtka u Minhenu nagradu za najboljeg izvođača na području koje pokriva „MTV Adrija". Đule i ekipa su u Minhenu visoko podigli ruke. Te večeri Srbija je bila ponosna na njih, a oni su bili ponosni na Srbiju. Ekskluzivno za „Blic" frontmen benda Zvonimir Đukić Đule piše o četiri dana provedena u Minhenu.
Dan prvi
Krenuli smo da malo odmorimo glavu. Imali smo tih par dana lufta da nekako malo sabijemo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << taj adrenalin i kompletnu tu neizvesnost, pa nam je dobro došlo tih nekoliko dana šetnje po Minhenu, obilazak muzeja, odlazak na koncert, sedenje po kafićima.
Prvog dana po dolasku u Minhen odmah smo se zaleteli u muzičke radnje, da proverimo da li ima nešto novo od gitara, bubnjeva... Nakon toga smo se razišli i krenuli u šetnju gradom, ali koliko god da je Minhen veliki grad, nakon pola sata smo se ponovo svi sreli na Marien placu gde se širio neodoljivi miris pečenog kestena. Kada smo se dogovarali gde ćemo dalje, usvojili smo Srbin predlog da idemo u neku pivnicu. Zaleteli smo se u jednu od mnogobrojnih pivnica kojima Minhen obiluje. Sećam se kako je tada vreme brzo prošlo, od nekog kasnog popodneva kada smo ušli, do mraka koji nas je dočekao na izlasku iz pivnice. Preko puta smo ugledali „Hard rok kafe" pa smo uleteli i tamo da vidimo šta se dešava. I posle fenomenalnog piva u pivnici, zalepili smo se za eksponate kao što su sako Kita Ričardsa, pantalone Dejvida Bouvija, gitara Rona Vuda... Minhen je te prohladne noći bio toliko izazovan da nismo hteli da idemo u hotel. Još smo sat i po proveli u šetnji po prilično praznim ulicama, jer tamo radnim danom uveče nema toliko ljudi kao u Beogradu. Otišli smo u hotel da spavamo, ali smo nakon desetak minuta kucali jedni drugima na vrata, uz pitanje da li ipak da izađemo. Dogovor je bio da ostanemo da spavamo. Nakon pola sata spontano smo se svi sreli na recepciji sa namerom da izađemo u neki klub. Završili smo u pabu.
Dan drugi
Utorak. Sunčan dan, hladan vazduh. Ponovo šetamo gradom i opet obilazimo muzičke prodavnice. Naleteli smo i na jedno mesto gde se prodaju karte za kulturne događaje i kada smo videli kakva je koncertna ponuda u Minhenu ovog meseca, potpuno smo odlepili. Oko podneva smo ručali, a zatim opet obilazili kafiće i pivnice. Priznajem da nam je zaista beskrajno prijala ta atmosfera u pivnicama. Njihov mali tradicionalan orkestar na improvizovanoj bini svira non-stop. Obučeni u špilhozne, veseli i uvežbani, što se više bliži noć oni su sve glasniji, a žamor u pivnici prerasta u pevanje pa smo se i mi pridružili pevajući na izmišljenom jeziku, pošto nismo razumeli ni reč. Konobarice su sve „Helge" sa kikicama, a u rukama nose đevreke u obliku srca. Bliži se noć, sedamo u taksi i odlazimo na koncert „Foo fighters". Oni su koncert počeli uz obećanje da će to biti koncert za pamćenje, međutim, možda smo previše očekivali jer svi volimo taj bend, ali... Prvih deset minuta smo bili fascinirani što stojimo na par metara od čoveka koji je svirao u „Nirvani", ali smo nakon nekih sat vremena napustili koncert i krenuli u nove izazove. Ploče kojima je popločan Minhen veoma su nas izmorile, pa smo krenuli u pab na neograničene količine smeha i piva. Osećala se nervoza zbog dodele nagrada.
Dan treći
Hteli smo da vidimo kako to sve izgleda dan ranije. Ekipa MTV-ja je već bila postavljena, ušli smo u halu da vidimo kako funkcioniše taj mehanizam. Već tada je delovalo kao da će šou početi za jedan sat. Vratili smo se u grad i poželeli da obiđemo nekoliko muzeja. Znali smo da u jednoj od tri „Pinakoteke" u srcu Minhena ima postavka slika čuvenog slikara Van Goga. Doživeli smo veliko uzbuđenje, jer je tu položeno blago umetnosti koje svedoči za sva vremena. Ponovo smo glasno razmišljali o dodeli nagrada. Bilo je ono, u smislu, super je šta god da se dogodi, imali smo fenomenalnu nedelju. Posle smo otišli u mali šoping. Kao i svugde gde putujemo, kupimo magnet za frižider koji stoji u našem studiju. Zatim smo deci kupili poklone, Srba i ja imamo sinove, a Cvika ćerku i on uvek nekako prođe najbolje, jer smo svi slabi na nju pa svi joj biramo poklon, a ovi naši klinci dobiju mač i fudbal. Tog dana smo išli ranije na spavanje.
Dan četvrti
Osvanuo je i taj 1. novembar. Ponovo čudna tišina. Nisu zvonili telefoni između soba. Gledali smo šta će ko da obuče, spremali smo poklone koje ćemo deliti. Ipak, lepo je kada neko nešto dobije.
Ispostavilo se da su ti pokloni bili dobar potez produkcije. Ja sam nosio onaj čudan šešir koji sam kupio na dečjem odeljenju spremljen za Noć veštica. Krenuli smo ka Olimpijskoj hali, a kulminacija napetosti i nervoze se dogodila u kombiju i da nije bilo čarobnog senfa, ko zna šta bi bilo. Ćutali smo i delovalo je kao da smo se posvađali. Ali, Srba je pre ulaska u kombi kupio nemačku kobasicu koju je napunio neograničenom količinom senfa i u jednom momentu papir u kom je držao užinu puca i senf se proliva na pantalone. Tu kreće salva smeha i zafrkancije. Čarobni senf je učinio da se razbije to ćutanje i od tog sekunda kreće nezaustavljivi šarm izazova. Dolazimo do hale gde su nas preuzeli ljudi iz „MTV Adrije". Upoznaju nas sa procedurom. Izašli smo na crveni tepih gde je bilo poređano mnogo fotoreportera. U gomili smo ugledali fotoreportera Branislava Rašića, pozdravili se s njim, što je svima bilo čudno i počeli su da se raspituju za nas. Zatim smo davali intervjue. Zanimalo ih je sve o bendu, o stajlingu, majicama sa natpisom „Re:Born in Serbia". To je bila noć koju nismo smeli da propustimo. Stekli smo jedno bogato iskustvo za naš posao. Kad je došla na red nominacija, kad je Galeb pročitao „Van Gog", bilo je potrebno ne uspaničiti se, ne pasti, ne zaćutati kao Ejmi Vajnhaus... Razmišljao sam šta bih to mogao da kažem a da bude celovit govor. Sećam se da mi je Srba rekao: „Kume, pa moraš nešto da kažeš i na nemačkom"...
Posle toga smo isključili telefone i krenulo je slavlje...
