Izvor: Blic, 14.Maj.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj put kroz istoriju rokenrola
Petar - Peca Popović, pedesetosmogodišnji novinar i urednik brojnih muzičkih magazina od kojih su najpoznatiji „Džuboks" i „Rok", nedavno je u izdanju „Cepter Books" objavio ispovednu knjigu „Rokopisi". Ovo luksuzno izdanje naišlo je na neočekivano veliko interesovanje javnosti čitave bivše Jugoslavije. Pecino duhovno putovanje kroz svet popularne muzike poslednjih pola decenije dragocena je stavka u istoriji srpske publicistike.
- Ovo je moja intimna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << istorija rokenrola. Istoriju rokenrola osim najvećih imena prave i ona manje poznata imena, čije su pesme ipak u nekom momentu skretale glavne tokove rokenrola u raznim pravcima. Recimo, u „Rokopisima" pišem, između ostalih, i o grupi „Slejd". Oni su prva grupa posle „Bitlsa" koja je imala šest pesama zaredom na vrhu engleske top-liste. Imam priču i o luzeru Gremu Parkeru, koji je od 1976. do 1980. bio najveća koncertna živa atrakcija u svetu, sa kojim su na bini svirali i Bob Dilan i Brus Springstin. On i dan-danas svira i uživa veliko poštovanje iako nije uopšte medijski prisutan. Po meni, njegov primer je veliki. Pisao sam i o ljudima koji nisu samo broj jedan na top-listama, već koji su uspeli da ostare sa svojim pesmama - priča Peca i objašnjava:
- Fenomen starenja u rokenrolu mi je interesantan. Lako je kad imaš dvadeset i trideset godina da budeš popularan. Ali kako to ostati sa pedeset, šezdeset, sedamdeset i baviti se rokenrolom, to je za mene fenomen. Džoni Keš, Kris Kristoferson, Arsen Dedić imaju preko sedamdeset godina i dalje snimaju divne ploče. Stariji popularni muzičari mogu dobro da zarađuju jer vezuju više generacija za svoje pesme. Kada dođe jedna Rijana, nju znaju samo klinci. Ali kada dođe Džo Koker, on vezuje generacije od šezdeset osme do danas. Čovek na koncertima legendi popularne muzike ide da pozdravi upornost kroz vreme, da pozdravi one koji nisu pristali da budu pobeđeni. Moja knjiga je o njima.
„Rokopisi" su poetsko ostvarenje pisano nostalgičnim tonom o jednom buntovničkom pokretu kao što je rokenrol.
- Imam taj prepoznatljiv stil oduvek. Skoro sam jednoj novinarki pokazivao moj dnevnik sa ostrva Vajt sedamdesete godine pisan na ćirilici, kada sam gledao Hendriksa i druge rok velikane. Nemam distancu kada pišem o muzici. Uživljavam se u ono što volim. Radio sam intervjue sa najvećim svetskim zvezdama za „Džuboks" i bez problema sam ih dobijao, jer su svi znali da nikada neću zloupotrebiti njihovo poverenje i pisati tračeve, ko je s kim bio, ko se kako drogirao i slično - kaže Popović i dodaje: - Mene su zanimali razlozi zbog čega je neko odabrao da čitav svoj život bude u muzici. Duboko verujem da je rokenrol najznačajnija stvar u kulturi dvadesetog veka. On je od šezdesetih godina naovamo mobilisao niz stvari kao što su rasne i polne jednakosti, misticizam, lične slobode, prava na medijske slobode, prava na drugačije razmišljanje i druženje.
Deset dolara od Dejvida Birna
U spremanju knjige, njegove prve, Popoviću je od beskrajnog značaja bila pomoć porodice.
- U početku smo moja žena i ja mislili da sami objavimo knjigu u malom tiražu od dvesta-trista primeraka i da podelimo prijateljima. Ja nemam šta drugo deci da poklonim. Imam kuću, koja je i meni ostala od mog oca. Ne mogu deci da ostavim ništa drugo sem po jednu knjigu, nemam ni veliki novac, ni jahte, ni kuće po inostranstvu. Želim da knjige imaju za uspomenu. Zašto? Recimo, ovde u bašti ispred kuće gde sedimo, sedeo je recimo Dejvid Birn i on je stavio deset dolara mom starijem sinu u kolevku. Kad se stariji sin Bogdan rodio, tri dana smo u bašti pravili sviranje i ludovanje, uz „Ajron Mejden", „Azru", „Atomsko sklonište", „Bijelo dugme"... „Haustorima" su tu ispred kuće ukrali gitare. Moja deca su prosto odrasla uz moju rokenrol priču - kaže Peca.
