Izvor: Blic, 20.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj američki san
Moj američki san
Mira Joković je jedna od retkih domaćih talentovanih glumica koje su svoj kvalitet potvrdile i u inostranstvu. Kao rođena glumica, igrala je svoju prvu ulogu već sa osam godina. Trenutno radi i živi u Njujorku. Glumila je sa Ralfom Fajnsom i Dženifer Lopez u filmu 'Služavka na Menhetnu'. U svakom slučaju, zanimljivo je čuti o čemu trenutno razmišlja glumica koju poznajemo iz filmova 'Zaboravljeni', 'Tri letnja dana', 'Andergraund', ali i iz nemačkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << filma 'Srpkinja' i argentinskog 'Jug'.
Koliko je Njujork u kojem trenutno živiš bitan za tvoju glumačku karijeru?
- Ja sam sa roditeljima živela dugo godina u Africi i na raznim mestima u svetu. Ali tek kad sam pre osam godina došla u Njujork, popravila mi se energetska situacija. Ja sam energetski odrasla i ovde u Beogradu, ali sam se tek u Njujorku formirala kao zrela ličnost. Ovde mi je u jednom trenutku izgledalo kao da sam zarobljena u nekom krugu iz koga ne mogu da izađem. Ovde kod nas stalno ti postavljaju granice i govore ti šta treba da radiš, tako da izgubiš osećaj za individualnu slobodu. Kad sam ušla u Njujork prvi put, zaprepastila sam se koliko ljudi ima sličnih meni, a da dolaze iz potpuno različitih sredina. Tamo sam shvatila da je individualizam najvažniji. Tamo shvatiš da treba da pratiš i realizuješ samog sebe da bi došao do nekog ličnog zadovoljstva. Mnogim mojim prijateljima i meni u Njujorku nacionalizam je reč koja me, nažalost, često podseća samo na najgore. Kao reč je bogatstvo, ali u svom negativnom aspektu je destruktivan. Šta je to unutrašnja potreba da se bude glumac?
- To znači da moraš da se tom poslu potpuno predaš i da se stalno razvijaš. Obični ljudi vole da presuđuju svemu i da kroje pravila kako nešto treba ili ne treba raditi. Glumac ne sme ničemu da sudi, ti moraš da odbraniš ubicu kada ga igraš. Kako si iskoračila iz domaće kinematografije u svetsku?
- Nisam imala agenta u to vreme. To je prosto sreća. Ja sam se pustila i dozvolila da mi dođe život sam. Sa Žarkom Lauševićem sam igrala u argentinsko-jugoslovenskoj koprodukciji. Na osnovu tog filma sam dobila drugi film u Argentini sa Danijelom Dej Luisom, koji je te godine dobio 'Oskara' za film 'Moje levo stopalo'. Naš film se zvao 'Nasmejani Nju Džersi'. Od tada je bukvalno krenula moja inostrana karijera. Film u Nemačkoj, pa posle filmovi sa Kusturicom itd.
Kako usklađuješ holivudske industrijske zakone sa svojom željom da glumiš u filmovima sa umetničkim predznakom?
- Ja se trudim da te stvari uskladim. Izbegavala sam mnoge filmove koji su čist žanrovski obrazac, jer to dovodi do jednog, maltene, poništavanja naše profesije. Odbila sam do sada mnogo scenarija i trudim se da glumim samo u onim filmovima u kojima mogu zaista da pokažem šta znam. Teško je da, kada ti ponude takav film sa mnogo novca, kažeš ne. Mi dolazimo iz sredine gde nagrade imaju poetičku duhovnu vrednost. U Americi ne. Tamo nagrada znači da imaš u sledećem projektu mnogo više novca. Kada dobiješ 'Oskara', znači da koštaš dva miliona dolara više. Taj je sistem tako napravljen da te uvuče i da ti ne možeš da kažeš ne posle određenog perioda. Velika je razlika između Njujorka i Los Anđelesa, gde je Holivud. To su dva totalno drugačija mentaliteta. Nama, kao Evropljanima, mnogo više leži Njujork. Igrala si na velikom njujorškom Brodveju, koji je san mnogih evropskih glumaca. Kakvo je to iskustvo?
- Igrala sam u grčkoj tragediji 'Elektra', u pozorištu gde je Brando igrao 'Tramvaj zvani želja'. Tu, na Brodveju, uđeš u jednu tradiciju koja je jako slična Evropi. U postavci 'Elektre' glumili su sasvim različiti ljudi, različitih nacionalnosti i rasa. Ali su se svi slagali. Ja verujem da svaki čovek ima neku svoju osobenu magnetsku privlačnost i svoju boju, koja, kada se uklapa sa drugima, tek onda pokazuje svoju pravu snagu. U toj predstavi na Brodveju osećala sam se kao da sam kod kuće, iako sam bila na tuđem tlu, okružena mnogim strancima. Ali svi smo radili isti posao, na najbolji način, sa sličnim sistemom vrednosti. To je strašno kreativno oslobađanje. Važno je da glumac nauči da daje. Dar je gotovo na svim jezicima isto, davati nešto od sebe. Treba davati bez potrebe da ti se vrati. Čime se trenutno baviš od pozorišnih aktivnosti?
- Radila sam u jednoj radionici na Harvardu. To je priča o nepravdi, rađena na osnovu autentičnih iskaza mnogih ljudi koji su na ovaj ili onaj način doživeli nepravdu. Žena koja se zove Ana Divir Smit, crnkinja u srednjim četrdesetim, novinar je, glumac, pisac i reditelj. Njena ideja je da umetnost zaista može konkretno da pomogne ljudima u životu.
Glumila si pored dva barda domaćeg glumišta Mikija Manojlovića i Lazara Ristovskog u Kusturičinom filmu 'Andergraund'. Koliko ti je rad sa njima značio i koliko je to bila bitna stanica na tvom životnom putu?
- Neverovatno bitna. Ja se osećam stvarno privilegovanom u životu što sam radila sa tim ljudima, na baš tom projektu. Sa Mikijem sam i ranije radila i mnogo volim da sarađujem sa njim. I sa Lazom sam pre toga glumila u nekim projektima. Tako da sam ih obojicu prosto poznavala i radovala se da radimo ponovo zajedno. Sarađivati sa Kusturicom je takođe ogromna privilegija. Mi smo znali još dok smo radili film da pravimo veliko ostvarenje. Imala sam osećaj da se stvari sklapaju, i želje i mogućnosti, i teškoće da se sve ostvari. Taj film je bio pravi rad od četrnaest meseci, ogroman broj snimljenih sati, ponavljanja scena itd. Tek sam kasnije u Njujorku shvatila koliko mi je taj film mnogo značio. Vladimir Đurić
