Izvor: Blic, 14.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mira Furlan: Još me prepoznaju
Mira Furlan: Još me prepoznaju
Prvi kadrovi filma 'Diši duboko' scenariste Hajdane Baletić i reditelja Dragana Marinkovića pali su na Ušću. U besnim crvenim kolima sedi Jelena Đokić, a sa druge strane, na biciklističkoj stazi Ana Franić i biciklista. Uobičajeni povici 'pazi, proba'... 'pažnja, akcija, snima se'... 'ne valja, ponovo'... 'Pa šta radite', povišenim tonom kaže reditelj Marinković. 'Otvorite mi kadar. Ne mogu da krenu biciklista i kadar u istom trenutku.' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Okolo, u hladovini, sve vri od novinara, fotoreportera, kamermana... Neko iz ekipe glasno kaže: 'Gospodo novinari, radujte se s nama ovom snimanju'.
U toj opštoj gužvi u jednom trenutku, laganim korakom pojavljuje se filmski bračni par Mira Furlan i Bogdan Diklić. I, logično, odjednom se tu nacrtaše grozdovi novinara, svi uprtih pogleda u nju. Dik je to duhovito prokomentarisao kako njega niko ne voli. No, sudeći po kasnijem rasporedu stvari, i on je bio zanimljiv.
Htela ne htela Mira je ubrzo potom bila 'prislonjena' uz drvo, a pitanja su se ređala.
Pričajući o svojoj ulozi u filmu 'Diši duboko', rekla je kako je to uloga drugačija od onih kojih se i sama naigrala, karakterističnih za naš film.
'Najčešće su to žene koje tiho pate uz kuhanje ručka. Poneka suza kane ali nikoga ne zanima šta se u njima zbiva, niti se od njih očekuje bilo kakva akcija. Ova žena je drugačija, jer donosi čvrstu odluku i kreće u realizaciju', rekla je Mira Furlan, a potom pričala o tome kako je veoma zanimljivo iskustvo ponovo nakon svega biti i raditi u Beogradu. Po njenim rečima, boravila je ovde u privatnoj poseti prošle godine, ali samo na par dana.
Kontakti sa Zagrebom su joj, veli, retki, a 'ljudi se svugde muče'. Svojevremeno joj je jedan kapetan broda rekao tu misao koje se ona često priseća. Bila je tada mlada i željna svega, i kada je tom starom kapetanu pozavidela gde je sve bio, šta je sve video i obišao i priupitala za nekoliko poznatih gradova, on joj je odgovorio upravo tako - 'ljudi se svugde muče i svugde nastoje preživeti'.
Situacija u kojoj ona snima u Beogradu je, kako kaže, veliki pomak. Ranije se nije osećala spremnom zbog svega što se događalo. Navodi kako to vidi i u susretima sa ljudima, običnim svetom na ulici. Na pitanje 'Blica' da li je prepoznaju, ona odgovara sa nekoliko izgovorenih 'da' i potvrdnim klimanjem glave.
- To je i moja potreba za uspostavom kontinuiteta u životu, ali i njihova. Jer, zapravo i onima koji su kao ja otišli i onima koji su ostali ovde... Ma, svima nam se život raspao. I mislim da postoji opšta potreba da shvatimo i šta smo bili i to što smo bili povežemo sa onim što smo danas. Niti ja mogu pretpostaviti kakvi su bili vaši životi niti vi možete pretpostaviti kroz šta smo prolazili mi koji smo odlazili. Sve je to jako teško. Sada se te rane valjda leče.
Pričala je potom o ulogama u Americi, o svom malom dečaku, o lepom i dugom prijateljstvu sa Diklićem čije je učešće u filmu bilo jedan od odlučujućih elemenata za njen dolazak, o razlici između rada u američkim pozorištima i onim na ovim prostorima i, između ostalog, rekla je kako je jurnjava prema rezultatu fenomen američkog društva uopšte, što za nas povremeno biva strašno. T. Nježić
