Izvor: SrbijaDanas.com, 28.Jul.2019, 21:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

MISTERIJE LJUDSKOG TELA: Sve ono što vas je interesovalo a bilo vas je sramota da pitate!

G tačka zaista postoji!

Naučnici su do sada uspeli da sekvenciraju ljudski genom, snime ljudske mozak i iskoriste matične ćelije za složena naučna istraživanja, a to je samo deo neverovatnih dostignuća. Međutim, uprkos sve tome, ljudsko telo još nije potpuno razrešena misterija.

Štaviše, stručnjaci još uvek nisu potpuno sigurni da neki delovi uopšte postoje.

- Ne poznajemo ljudsko telo onako kako bismo želeli - iskren je Skot Miler, profesor >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << Univerziteta u Juti.

Naravno, istraživači poznaju osnovnu anatomiju čoveka i mogu da prepoznaju organe, kosti i mišiće, ali to ne objašnjava šta sve u telu radi ili kako zaista funkcioniše, objašnjava Miler.

Uz to, sve je više novih otkrića, koja dalje vode do novih pitanja i hipoteza, ali postojanje nekih stvari je teško dokazati, smatra ovaj stručnjak. Kontroveze najčešće izazivaju sledeće teorije.

G TAČKA

Jedno istraživanje je pokazalo da većina žena veruje da ovakvo mesto zaista postoji. Ali kada su lekari upitani smatraju li da bi Grafenbergova tačka mogla da postoji, došlo je do debate.

Ova tačka opisuje se kao erogena zona koja se nalazi na prednjem zidu vagine i koja je povezana s intenzivnim orgazmima, a dr Loren Strajher iz Medicinske škole Univerziteta "Nortvestern" ističe da je razgovor o G-tački u prostoriji punoj lekara kao razgovor o politici u prostoriji punoj demokrata i republikanaca. Ona smatra da ovakva tačka postoji, ali ne veruje da bi svaka žena njenom stimulacijom mogla da doživi seksualno zadovoljstvo.

FEROMONI

Hemijski signal koji životinje i ljudi oslobađaju u interakciji s drugim pripadnicima svoje vrste je još jedna tema naučnih rasprava.

Utvrđeno je da su insekti i druge životinje sposobni za sekreciju feromona znojem, pljuvačkom i urinom i da životinja mirisanjem ovih jedinjenja može steći određenu informaciju – da je reč o teritoriji koja nekome pripada, da je u blizini opasnost ili da je srela pripadnika iste vrste spremnog za parenje.

Istraživanja o životinjskim feromonima su navela naučnike da se zapitaju da li i ljudi oslobađaju takve signale.

Istraživači nisu u dilemi oko toga da li ljudi proizvode hemijske signale koji utiču na druge, objašnjava Džordž Preti iz Centra za hemijska čula "Monel" u Filadelfiji. Debata je o tome da li ljudski feromoni mogu poslužiti za seksualno privlačenje, smatra Preti – a do sada za to nisu pronađeni dokazi.

Preti je sa svojim timom sproveo istraživanje kojim je utvrđeno da je hormonski status žene menja nakon što pomiriše ekstakt hormona izlučen iz pazuha muškarca. I ranije je u okviru jednog istraživanja muškarcima ponuđeno da pomirišu majice žena u ovulaciji, nakon čega im je nivo testosterona porastao.

Da li je to definitivan dokaz da feromoni postoje? Naučnici još uvek nisu složni.

IRIZIN

Tzv. "hormon vežbanja" otkriven je kod miševa, a potom identifikovan i kod ljudi 2012. godine, kada su vest o tome da ga je pronašao objavio bostonski naučnik Brus Spigelman, biolog harvardske Škole medicine.

Pojedini stručnjaci smatraju da se protein irizin stvara tokom vežbanja i da se njegovo lučenje pojačava što duže treniramo, objašnjava Kit Bar, profesor fiziologije Univerziteta u Kaliforniji.

Ipak, ni tri godine kasnije naučnici ne mogu da se slože oko toga postoji li irizin uopšte. Oni koji veruju u njegovu egzistenciju pojašnjavaju da putuje krvlju i pretvara bele ćelije masti u smeđu mast. Što više treniramo, veruju oni, telo se više zagreva i sagoreva se više kalorija.

Ipak, Bar i mnoge njegove kolege su skeptični jer ni nakon izuzetno isrcpnih istraživanja nisu uspeli da dođu do rezultata do kojih je došao Spigelman.

ĆELIJE RAKA

Ovo je sve kontroverznija tema u naučnim krugovima, objašnjava Skot Miler.

Normalne matične ćelije mogu se tranformisati u drugačije vrste ćelija, a to je jedan deo stručnjaka naveo na zaključak da njima može biti pokrenut i kancer. Veruje se da jedan do tri procenta od ukupnog broja kancerogenih ćelija može početi da se ponaša kao kancerogene matične ćelije. Sudeći po tome, neke terapije, poput hemioterapije i radijacije, mogu smanjiti tumore uništavanjem običnih kancerogenih ćelija, dok matične kancerogene ćelije ostaju netaknute, pa tumor ponovo može porasti.

Ipak, ovu teoriju ne podržavaju svi stručnjaci – ima i onih koji veruju da se model matičnih ćelija ne može primeniti na obrazac formiranja i rasta kancera, kao i onih koji smatraju da kancerogene matične ćelije ni ne postoje. Oni, umesto toga, objašnjavaju da se rak razvija po „stohastičkom“ modelu: da je razvoj tumora nasumičan proces i da sve ćelije raka mogu da rastu i dele se sve dok ne dođe do metastaze.

Nastavak na SrbijaDanas.com...