Izvor: Dzungla.org, 11.Nov.2011, 10:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolumna Ivan Cikić: Vrište mi moždane vijuge
Jao, ljudi moji, u kakvoj zemlji mi živimo! Pa, vi niste svesni koliko smo mi blagosloveni. Kod nas ne postoji dosada i neiskorišćeno vreme. Uvek se nešto dešava, vri u svim porama naših života, a javne ličnosti su, zaista, širokog srca i dobre duše, pa nas iz dana u dan sve više uveseljavaju. Evo šta je meni izmamilo osmeh na lice od prošle kolumne...
Uzmem pre neki dan neki enigmatski časopis, da malo zabavim i 'razradim' moždane vijuge. Krenem od početka časopisa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << list po list, kad na nekoj sedmoj, osmoj strani, poznato lice. Marijana Mlateus! Intervju preko cele, celcijate strane! A, uvod! 'Poznatoj modnoj kreatorki, džetseterki, književnici, majci i dvostruko bivšoj supruzi...'! Sve sam uspeh do uspeha. Jedan deo mojih moždanih vijuga zavrišta kako je platila da se taj intervju objavi, ali se drugi deo pobuni i ja se postideh takvog razmišljanja. Nema, bre, toga kod nas! Predstavljena je i kao fatalna žena, kojoj se nekad desi i neki 'lapsus lingve', pa kaže Gvinet Paltron i slično. Onaj deo nestašnih moždanih vijuga ponovo zavrišta. Kaže da je kod nje očigledno postojanje sindroma STULTITIA. Ko se ne snalazi sa latinskim neka poseti ovu adresu en.wiktionary.org/wiki/stultitia i sve će mu biti jasno. Naravno, gospođa je bila pozvana i da podeli poneki savet o ljubavi, veštini zavođenja, kao i da da poruku čitaocima, kao žena koja iza sebe ima brakove sa uspešnim muškarcima. Njena poruka glasi, citiram: 'Da bi drugi uživali u vama, morate sami da uživate u sebi. Zato nosite svoju ličnost, a tek onda garderobu koju ste odabrali...'. Ko razume shvatiće...
Za narodnu pesmu 'Zidanje Skadra' ste svi čuli. Naša dobra, pametna, plemenita i, nadasve, iskrena vlast nam je taj trenutak naše istorije pružila u sadašnjosti. Predsednik Beloglavi je obišao Koridor Ne Znam Ni Ja Koji Broj, koji je trebalo da bude završen, ali se ne da sagraditi, baš kao Skadar na Bojani. Ne beše na Koridoru ni Vukašina, ni Uglješe, a Boga mi, ni Gojka Mrnjavčevića. Koridor gradi neustrašivi ministar, drug Mrka, koji je opravdao kašnjenje i nerealne rokove, rekavši da on zna da li su rokovi nerealni, i da je dobro što se kod nas nešto gradi posle 120 godina. Uskoči tu i Beloglavi, ne dade da se dira drug Mrka, pa onda i on dade svoje viđenje (ne)realnih rokova. Opet citiram: 'To je kao kad student ima ispit i uči za junski ispitni rok, a velika je verovatnoća da će ga, u stvari, položiti u septembru. To svi koji studiraju veoma dobro znaju. Eto, sad sam objasnio stanovnicima o čemu se radi...'. I ja sam, tek sada, shvatio kad ćemo mi ući u Jevropsku Uniju (skraćeno JU). Kad nam kažu 2018. mi bi trebalo da pomislimo na nesrećnog studenta koji izlazi na ispit u junu, a uči za septembar, i da dodamo još neku godinu, pardon deceniju, i tada ćemo dobiti tačnu godinu ulaska u Jevropu. To vam je to, moj narode! I još jedan mali dodatak ovoj temi. I gradonačelnik mog grada, Mr. Troško, gradi svoj Skadar. I dalje smo moji sugrađani i ja bez zelene pijace, a kada ćemo je dobiti, to niko ne zna... Kad umre Đekna u onoj seriji... I dalje mi vrišti polovina moždanih vijuga, ali ih dobro kontrolišem...
Zaposlila se Natašica Baklavica! Dosta je bilo plakanja po tv emisijama, jurnjave za momcima... Sad nam Nata radi na MEGATENDI, i to kao student treće godine. Gos'n Mića je to objavio sav srećan, a ja bih ga priupitao kako neko ko nije barem apsolvent, već može da radi u svojoj struci? Znam da ja to nisam mogao. E, sad možete da zamislite kako su mi vrištale vijugice na ovu vest. Uspeo sam da ih obuzdam, jer mislim da je donešen neki novi zakon i da naša država dopušta takvu vrstu zapošljavanja. Verujem da je sve pošteno, bez ikakvih veza i vezica, bez protežiranja i tajnih dogovora. Ne, ne, kod nas toga nije nikada bilo, niti će biti. Svako ko misli suprotno, nikako nije u pravu. I nikada neću moći da razumem otkud takve ideje ljudima padaju na pamet. Vi koji ste, možda, školovaniji od Nate, strplivo čekajte svoju šansu. Možda možete da pozovete Amidžu i da ga zamolite da se isplačete na njegovom ramenu, jer Nati je upalilo...
I sami vidite da kod nas, zaista, nije dosadno. Iza svakog ćoška vreba smeh, smeh, i samo smeh. Pa, da! Zato mi i vrište moždane vijuge! Od smeha...
Ivan Cikić
