Izvor: Dzungla.org, 03.Feb.2012, 14:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolumna Ivan Cikić: Ne znam šta mi bi…
Oduševili su me naši sportisti prošlog vikenda, kao i veliku većinu vas. Doživeli smo još jednu 'turu' nezpamćenih uspeha, i još jedno dizanje nacionalnog ponosa i pripadnosti. Ne volim mnogo da se ponavljam, pa neću pisati hvalospeve o Noletu, vaterpolistima i rukometašima, iako to, bez sumnje, zaslužuju. Sačekao sam par dana, da bi se obistinile moje sumnje, kao posle svakog uspeha naših sportista. Ponovo su se, po ko zna koji put, javile dve grupe ljudi, koje se redovno javljaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << u ovakvim slučajevima. Ne zaslužuju da se piše o njima, ali ja baš volim da ih 'peckam'...
Počećemo od prve grupe, jer je ona mnogobrojnija. Oni su Profesionalni Mozgolozi - Stručnjaci (PMS). Njihova najvažnija osobina je da ZNAJU SVE! Znaju zašto Nole ne igra dobro forhend, zašto rukometaši slabo igraju odbranu 6 - 0, znaju da više ne bi gledali vaterpolo da naši 'delfini' nisu osvojili zlato...ma, sve znaju! Da, da, znaju i da je Nole izdajnik, jer ne plaća porez našoj državi. Takve volim da pitam zašto bi plaćao porez državi koja mu nije dala ništa, i kad, verovatno, zna kod koga bi završio novac od njegovog poreza. Zar nije bolje da umesto poreza da prilog Gračanici, kupi nekoliko inkubatora za bebe, da prilog i za siromašnu i nezbrinutu decu? Naravno da je bolje, ali PMS - ovci smatraju da je i to malo. Jedan kaže: 'Pih, dao 100.000 dolara! To je kao da ja dam 20 evra'. Nije mi odgovorio da li je, stvarno, dao tih 20 evra. Da, oni znaju i da su naši rukometaši finale Evropskog prvenstva odigrali kao babe. Sad im je i srebrna medalja malo. Njima, kojima je najveće finale u životu bilo finale u ispijanju piva na žurci kod brata njihovog najboljeg druga. Njima, koji to isto pivo ispijaju udobno zavaljeni u fotelje ispred tv ekrana, dok besomučno psuju naše sportiste, koji igraju za ovu državu, koji se odriču svega i svačega, da bi ih takvi pljuvali. Ili gađali flašom u oko. Dobro, znam da nije namerno, ali da li je dostojanstveno gađati protivnika, koji je jedan od najboljih rukometaša planete svih vremena? Ja znam odgovor...
Druga grupa je malobrojna, ali moćna. Oni su Profesionalni Pošiljaoci Telegrama (PPT). Jedan deo njih, i to onaj odabrani, ima i titulu Profesionalnog Tapšača Ramena (PTR), i njihova obaveza je da, nakon svakog velikog takmičenja na kome su naši sportisti osvojili medalju, iste dočeka, izljubi ih, i što više ih istapše po ramenima. Naravno, tu spada i fotografisanje, a sve sa ciljem da sutradan budete u što većem broju dnevnih novina. Da bi utisak bio potpun, tu je i poneka duhovita doskočica, ili dočaravanje doživljaja finala iz ugla jednog PTR - ovca: 'Ali, kada su oni pogodili stativu...srce mi je stalo!', ili 'Nisam smeo da gledam kad je Nadal tražio čelendž!'... A kada šalju telegrame! Pa, to je neviđena veština, ljudi moji! Uvek su to telegrami podrške ili telegrami u kojima se čestita neki uspeh. Zanimljivo je da nikada nisu čestitali nekim našim rvačima, karatistima, kuglašima... Samo onima čija se imena najčešće čuju, zbog toga što će se tada čuti i njihova imena. I u tim telegramima nikada ne persiraju tom našem sportisti (ako je pojedinac napravio uspeh), i uvek ga prisvajaju: 'Dragi, naš, Novače..' Najčešća rečenica je: 'Dostojno si/ste reprezentovao/la /li našu zemlju i naš sport i prikazao/la/li sve osobine našeg naroda u najboljem svetlu...bla, bla, bla...' A onaj, koji je osvojio, recimo, deveto mesto u konkurenciji 758 takmičara, se nije trudio i nije reprezenotvao našu zemlju i naš sport... Ma, dobro, on nije bitan, ne donosi im sliku u novinama...
Takođe, nije bitno, što dečak siluje drugog dečaka, i zbog toga dobije četvorku iz vladanja, nije bitno što jedan drugi dečak svoju drugaricu drži da visi naglavačke sa drugog sprata, a direktor kaže da je to samo igra... Ma, nije bitno, šta vam je?! Eh, sad, da je visilo dete nekog PPT - ovca ili PTR - ovca, da li bi tada bilo bitno? I taj odgovor znam... Ali ne znam, šta mi bi da sve ovo napišem?
Ivan Cikić
