Izvor: Dzungla.org, 08.Dec.2011, 13:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolumna Ivan Cikić: JU, JU, JUUUUU!
Svedoci smo da se u poslednje vreme mnogo licitira sa statusom naše zemlje u pregovorima sa Jevropskom Unijom. Te bićemo kandidati, te nećemo do proleća, itd... Ja dajem svoj doprinos naporima naše 'gospode' da nas odvedu tamo gde nikada ranije nismo bili, u Jevropu, pa ću vam ispričati jednu pričicu, koju su meni ispričali, a o tome kako se tamo živi...
Elem, bio jedan moj prijatelj u Jevropskoj Uniji (u daljem tekstu JU), tačnije u jednoj državi koja je dugogodišnja >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << i ponosna članica te predivne institucije. Evo kako je moj prijatelj to meni ispripovedao:
- Dobijem ti ja poziv od brata od strica mog brata od tetke, Borisa, da odem malo kod njega u beli svet. Snašao se lepo, pa mi ponudio plaćen put do tamo, i to avionom, i naravno, smeštaj kod njega. Ja prihvatim, pogotovo što nam vize više nisu potrebne, i osmog dana, devetog meseca ove godine, otputujem u tu divnu, prijateljsku zemlju. Let je bio prijatan i ugodan, kao i svaki put kada se vozite našim, nacionalnim, avio - preduzećem. Sletimo na aerodrom, prođem sve kontrole bez problema, on me sačeka i krenemo kod njega. Međutim, čim smo izašli iz aerodromske zgrade - šok! Pripalo mi je muka od vazduha, jednostavno, nisam mogao da dišem. Boris mi objasni da sve njihove fabrike imaju filtere, koji ne dozvoljavaju da bilo šta štetno prođe u atmosferu. Shvatih zašto Šantić reče da 'Sunce tuđeg neba ne grije k'o naše...'. Sedosmo u auto, i ja zapalih cigaretu. Pričali smo malo, a ja završih cigaretu. Kad to videh, otvorih uredno prozor, i bacih opušak, i to, gle slučaja, pored policajca. On odmah sede na motor, sustiže nas, i zalepi nam kaznu. Boris se poneo kao pravi domaćin, bez reči je platio 50 jura. A ja sam se zamislio. Kakva je to demokratija, kad ne smeš ni opušak da baciš kroz prozor?! Ja sam, bre, kod nas, bacao i limenke piva kroz prozor auta. Doduše, popijene. Što jes', jes'. Stignemo kod Borisa, najzad. Raspakujem se, malo se osvežim, a onda on predloži da odemo do njegove supruge Mirkice, na posao, da je iznenadimo. Ona, inače, radi kao medicinska sestra u obližnjoj bolnici. Odemo mi tamo, uđemo u čekaonicu na prijemnom odeljenju, a Boris ode da potraži Mirkicu. Ja sam to vreme iskoristio da osmotrim bolnicu i njeno osoblje. Svi nasmejani, ljubazni i na usluzi. Nema gužve u čekaonici, sve čisto. Pacijenti uredno čekaju svoj red, a kad izlaze iz ordinacije, doktor ih isprati i rukuje se sa njima. Ali, niko od pacijenata da tutne doktoru neki juro! Kako ih, samo, nije sramota?! Doktori izdvajaju svoje dragoceno vreme, a pacijenti ništa! Ni flašu viskija, barem, a da ne pominjem 100 ili 200 jura! Sramota i nekultura. Moraćemo dosta toga da ih naučimo kad uđemo u JU. Mirkica se oduševila kada me videla. Izašla je ranije sa posla i odlučismo da odemo u jedan divan restoran, da proslavimo ponovni susret. Pozvaše još jednog našeg zemljaka, Ivicu, da nam se pridruži. I on je dugo u inostranstvu, i uspeo je da se probije do mesta šefa obezbeđenja u jednoj multinacionalnoj kompaniji. Uđemo u restoran, i opet - šok! Sve čisto, uredno, nigde kockastih stolnjaka, i što je najzanimljivije, svi trezni! Sednemo, konobar priđe, a ja pitah da li postoji neko domaće piće, neka vrsta domaće rakije. Boris preduhitri konobara i reče mi da kad uđeš u JU, nema više domaće rakije i proizvodnje iste u svom dvorištu. Moraš imati firmu da bi to radio. Sve šok do šoka! Ipak, i pored toga, veče je bilo prijatno. Zabavili smo se, i dođe vreme da krenemo. Konobar nam donese račun, na kome je bilo sve što smo naručili, ni manje ni više. Nije nam ukrao ni cent, ali mu je napojnica bila tolika da je mogao komotno da večera u bilo kom restoranu. 'Takav je red', objasni mi Boris. Te noći sam jedva zaspao. Samo sam mislio o tome kako da pomognemo ovom jadnom narodu, jer je bilo očigledno da nemaju pojma o životu. Sutradan, oko podneva, javio se Ivica. Kaže položio ispit iz tehnika bezbednosti, pa mu je moguć napredak na poslu. Prenerazio se kada sam ga pitao koliko je jura 'tutnuo' profi. 'To se ovde ne radi', procedio je kroz zube. Meni više ništa nije bilo jasno. Kako mogu da žive tako, bre?! Sa toliko anomalija i nepravilnosti?! Pošto nas je Ivica pozvao na žurku, povodom uspeha na ispitu, mislio sam da će me to oporaviti. Krenusmo Mirkica, Boris i ja, nešto kasnije kod Ivice. Pešaka, da malo prošetamo, jer nije daleko. Ja sam gledao svuda oko sebe. Ulice čiste, parkovi uređeni, nigde nijednog, jedinog papirića. Sve je simetrično, sterilno. Pa, oni kod nas ne bi preživeli ni dva dana! Počeo sam da se tresem od nervoze, ali ubrzo stigosmo kod Ivice. Hitno mi je bilo potrebno jedno pivo da dođem sebi. Dadoše mi limenku, ja uzeh dobar gutljaj, i kada se tada nisam onesvestio, neću nikada! Uvališe mi neko bezalkoholno pivo! To je prevršilo svaku meru! Nisam izdržao, suze krenuše same. E, moja Suburbijanice! Jedna si i neponovljiva! E, moj Šantiću! Ni pivo tuđe zemlje ne prija k'o naše! Zahtevao sam od Borisa da me odveze na aerodrom, pa makar čekao cele noći tamo. Svima sam se zahvalio na gostoprimstvu i krenuo. Na sreću, uhvatio sam neki noćni avion za naš Beli grad, i posle par sati stigoh svojoj kućici. Jao, ne mogu vam opisati koliko sam bio srećan kad sam osetio naš, prljavi vazduh. Čak sam razmišljao o preseljenju u Pančevo! A, tek kakvo je uživanje bilo kad sam, sa ogromnim zadovoljstvom, bacio opušak kroz prozor taksija! Ma, &ajde, bre! Kakva Jevropa?!
Rekao je moj prijatelj još ponešto, ali to nije za svačije uši, jer prelazi, malo, granice pristojnosti. Oni sa bujnijom maštom i dobrim poznavanjem našeg vokabulara će lako shvatiti šta nedostaje...
Eto, to je moj doprinos. Znam da tamo nikada nismo bili, ali zašto baš sad da idemo? Očigledno je da smo daleko ispred njih, da nam je država daleko uređenija, nego države članice JU, da su nam zakoni više prilagođeni pravima građana i da, samim tim, nađi građani uživaju onu pravu, antičku, demokratiju. Možemo da odemo tamo, jedino ako nas lepo zamole. Da, to je rešenje! Oni nas zamole, jer shvataju da bez nas ne mogu, a mi ih lepo naučimo demokratiji i lepom ponašanju. To je to!
Ivan Cikić
