Izvor: Dzungla.org, 17.Dec.2011, 15:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolumna Ivan Cikić: Godina prođe, dan nikad
Na svoju veliku sreću i zadovoljstvo, iz, nekog, sedmog - osmog pokušaja, pronađoh u svom gradu knjigu, čiji sam naslov pozajmio za ovaj tekst. I, sada, nakon što sam je pročitao, mogu da kažem da je vredelo utrošiti i mnogostruko više pokušaja da se do nje dođe. A zašto? Evo, zbog ovog...
Žarka Lauševića sam poznavao samo kao glumca, i to sa televizije. Zbog toga krivim prokletstvo provincije i svoje mlade godine. Ta dva faktora su me onemogućila da Žarka vidim i na >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << daskama koje život znače. Kako stvari sada stoje, ta prilika je propuštena zauvek... Posle čitanja ove knjige, verujem da sam upoznao Žarka i kao čoveka. Imao sam određenih rezervi prema njegovom slučaju, ali sada više nema dileme. Ja mu verujem! Oprostićete mi ako budem subjektivan, ali ubeđen sam da je Žarko bio iskren u svom dnevniku, po kome je ova knjiga nastala. Bio je iskren, najpre prema samom sebi, a sada i prema svima nama. Da se razumemo, niko od nas nema prava da zakon uzima u svoje ruke, igra se Boga i oduzima ljudske živote, ali kada neko udari na nešto što je vama najmilije, šta bi trebalo da uradite? Ubeđen sam da sam upoznao Žarka čoveka, jer nečovek nikada ne bi ogolio svoj život, maltene, do granica egzibicionizma, i sa milionima neznanaca podelio svoju intimu, svoja osećanja, svoje strahove, svoje tajne, skrivene u tamnim ćoškovima prošlosti. I, ono što je najvažnije, i što Žarka čini ČOVEKOM, podelio je sa nama svoje najtananije emocije i svoje KAJANJE. Ne, to nečovek ne bi mogao. Pokazao nam je da ima savest, i ja mu zato verujem. Ima li za njega veće kazne od te, što na toj svojoj savesti nosi dva mlada života i što za njega više nema slobode ni u jednom kutku ove naše planete? A zašto je nosio pištolj? Eh... zbog onih koji su nas i doveli dovde.
Oguglalom na svakodnevne laži, 'dušebrižnika' oko nas, ova knjiga mi je pravo osveženje. Iskrena do boli, nije ogolila samo Žarkovu ličnost. Briljantni glumac, izvanredni pisac i mislilac, na jedinstven način opisuje ljude sa kojima se sreće tokom boravka sa strane na kojoj je bio samo kao glumac. Pomaže nam da se još jednom, vrlo bolno, uverimo u kakvom smo vremenu živeli i živimo, u 'efikasnost' naših institucija, raznih komisija i odbora, koje Žarka ocenjuju na osnovu njegovih uloga i reči 'nauke'. Žarka čoveka niko nije primećivao... Žarko nas, u društvu svog Fjodora Mihajloviča, kroz petnaest predugih meseci, upoznaje sa svojim životima. Jednim, bezbrižnim, veselim, punim uspomena, i drugim, kraćim, ali mnogo težim i bolnijim, punim preispitivanja samog sebe, svojih postupaka i vrednosti svog bitisanja na ovom svetu. I u takvim trenucima, najtežim u životu, uspeva i da nas nasmeje svojim humorom i svojom bistrinom. Da li sam subjektivan ako verujem čoveku koji je sve ovo preživeo, ako verujem čoveku koji se iskreno kaje? Briga me i da jesam, jer ne mogu biti drugačiji prema jednom Obiliću, prema Iliji Jugoviću i Aliji Osmanoviću, prema poručniku Horvatu, Bracu Gavranu, Šmajseru, Žarku Lauševiću... Ne mogu biti drugačiji ako znam da se moj postupak ne bi razlikovao od njegovog...
I, sada, dok ovo pišem, gledam u Žarkovo, prerano, ostarelo lice, na koricama knjige. Lice, u koje je život, nemilosrdno, svojim veštim rukama, urezao duboke tragove prošlosti. Po ko zna koji put, dušu mi ispunjava gorko shvatanje. Da, pravda je i slepa, i spora, i jebeno nedostižna, a na ovim našim, ukletim, prostorima i selektivna. Dok čovek Žarko, osuđen bez prave osude, po Americi, raznim misterima moluje zidove, ovi naši misteri ovde, osuđeni i prezreni, kroje sudbine, i naše i njegovu, i vode nas putem bez povratka, na čijem kraju je za sve nas rezervisan po jedan prosjački štap. Vešto izbegavaju selektivnu pravdu, a ja se pitam, hoće li izbeći i Božiju?
Ivan Cikić
