Izvor: Dzungla.org, 22.Nov.2011, 14:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolumna Ivan Cikić: Divim se…
Hej, hej! Odavno me nije bilo, ali ne brinite, dragi Džunglaši, nisam zaboravio na vas. Pritisle obaveze sa svih strana, pa se ima malo manje vremena. Hvala na pitanju, moždane vijuge i dalje vrište, a sada ću vam otkriti i zašto...
Dobili smo zvanične rezultate popisa, i brojke kažu da nas ima tačno 377.355 manje nego pre deset godina. Takođe, brojke kažu da ćemo za nekih pedesetak godina biti manjina u sopstvenoj zemlji. Očekivao sam da će se neko oglasiti >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << povodom toga, ali naša vlast mudro ćuti. Nekoliko dana sam razmišljao zašto je to tako, a onda mi je sinulo. Pa, ako nas ima manje, to automatski znači da postoji veća verovatnoća da dobijete posao! Belom kugom do radnih mesta! Pa, to niko nije smislio do sada. Predlažem našim vlastodršcima da patentiraju ovu formulu, da je zaštite kao naš prepoznatljiv brend, pa da je izvoze u zemlje Trećeg sveta, i tako dobrano popune budžet. Jao, kako su samo mudro odvlačili našu pažnju! Nisu hteli da se hvale ovim uspehom, nego su stidljivo najavljivali otvaranje Gazele i promociju spota naše zemlje, u kome nema Kosova. Ne brinite, i to je jedna od mnogih varki našeg mudrog rukovodstva. Nadam se da mi nećete zameriti, dragi Džunglaši, ako se na ovom mestu zahvalim Bogu što nam je podario ovakvu vlast. Ne znam za vas, ali ja se njima divim do imbecilnosti, što bi rekao moj omiljeni Radovan III...
Ovo, moje, popisno otkriće je, nekako, bacilo u drugi plan sve ono o čemu sam hteo da pišem. Htedoh da pomenem i naše fudbalere, koji su časno izgubli još jednu...pardon, još dve utakmice tipa prijateljske, metodom primiš dva, a ne daš nijedan gol, rečeno žargonom sve popularnijeg Pantele. I njima se divim do imbecilnosti, jer nije lako igrati za svoju zemlju kad je trava na terenu previsoka, kad ti smeta hrana zemlje u kojoj se igra, kad ti nedostaje san zbog vremenske razlike, kad je kod njih leto, a kod nas zima, kad sudija sudi protiv nas, kad nam nedostaju ključni igrači, kad kriza u zemlji utiče na psihu fudbalera... Ne, ne, možete da pričate šta god hoćete, ali pod tim opterećenjem se ne može igrati. Moram samo da zamolim naše fudbalere da izdejstvuju noćne termine za sve svoje utakmice, jer mi je žao da ih gledam dok gube, a daju 200% svojih mogućnosti...
Hteo sam da pišem i onome što sam pre neki dan prčitao u jednim našim novinama. Jedan tekst kaže da svaki šesti tinejdžer puši, svaki drugi se barem jednom opio, a 15 odsto njih je probalo neku drogu. I u seksualne odnose mladi stupaju sve ranije, ali nema razloga za brigu. Naša vlast će izmeniti Zakon o zdravstvenoj zaštiti, pa će od sledeće godine, svi stariji od 15 godina imati pravo na privatnost medicinske dokumentacije. Naša mudra vlast će doneti i zakon o obrazovanju, po kome će roditelji moći da organizuju nastavu za svoju decu kod kuće. A-ha, da sad vidim kako će pred njima da zapali džoint! Još jedan mudar potez naše vlasti. Kad roditelji nemaju posla, šta će deca po školama? Ovako, mama će da predaje srpski jezik, poznavanje prirode, biologiju i domaćinstvo, a tata fizičko i matematiku. Ostali predmeti nisu ni potrebni. Ne znam da li je potrebno da kažem do kojih granica ide moje divljenje...
U tim istim novinama pročitah priču o dvanaestogodišnjoj devojčici Svetlani Kukić, koja boluje od teške anemije, i za čije je lečenje potrebno 2.000 eura mesečno, a od države dobija samo 6.000 dinara mesečno. Takve dece u našoj zemlji, zajedno sa Svetlanom, ima sedmoro. I o tome vlast mudro ćuti, dok se ova dečica bore protiv nagomilanog gvožđa u krvi. Jedna rečenica ove hrabre devojčice, koja je izgubila brata od iste bolesti, me naterala da dobro razmislim šta me čini srećnim i koliko vrede neke sitnice koje na prvi pogled i ne primećujem. Na pitanje novinara kada je najsrećnija, odgovorila je da je to kada joj feritini (nivo gvožđa u krvi) padnu. E, Svetlana, tebi se divim do neba...
Ivan Cikić
