Izvor: Dzungla.org, 05.Okt.2011, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kazablanka: Bela kuća na Atlantiku
Reporteri „Večernjih novosti“ u Kazablanki, ekonomskom središtu, i Rabatu, prestonici i političkom centru Kraljevine Maroka
“Zar je od svih birtija na svetu morala da uđe baš u ovu?“, rečenica je koju u kultnom filmu “Kazablanka” iz 1942. godine, izgovara Rik Blejn (Hemfri Bogart) kada ugleda svoju veliku ljubav, Elzu (Ingrid Bergman) na vratima svog kafea. Taj Rikov kafe nema nikakve veze sa Kazablankom, najvećim marokanskim gradom, ekonomskom prestonicom Kraljevine >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << Maroko, ali ga je učinio svetski poznatim. Film je sniman u Holivudu, ali u Kazablanki danas ima, kako nam je rečeno, tri kafea koja nose taj kultni naziv.
Na krajnjem zapadnom obodu Afrike, na prelazu između istoka i zapada, pustinje i okeana, islama i hrišćanstva, leži biser arapskog Zapada, Maroko, ili Magreb, tamo gde sunce zalazi, kako ga Arapi zovu. Naziv Maroko potiče od reči „moro“ i „kuč“ što znači božija zemlja. Ona je top svetska destinacija, a naš domaćin,turistička agencija „Sunline Travel“, napravila je izuzetno atraktivan aranžman za upoznavanje i uživanje u carskim gradovima Maroka.
Maroko
Kazablanka ne pripada carskim gradovima, u Maroku taj status imaju Rabat, Fes, Meknes i Marakeš, ali je ekonomski najmoćniji grad kraljevine i severozapadne Afrike, stecište finansijskog i industrijskog poslovanja i velikih korporacija i kompanija iz celog sveta. Iako nosi naziv bela kuća, Kazablanka nije bela, a bila je pre razornog zemljotresa koji je uništio sredinom 18. veka. Kada su ugledali bele zidine grada sa mora, Španci su mu dali naziv “bela kuća”.
Kazablanku, najveću luku zapadne Afrike i „kapiju Maroka“, zapljuskuju talasi moćnogAtlantskog okeana. Vazduh, lepljiv od vlage sa okeana, muči i ljude i građevine, ali blagorodan je za raskošno rastinje, od palmi, eukaliptusa, fikusa, banana, pomorandži, do bajkovitog cveća.
Nepregledne su gužve i dugačke kolone automobila u Kazi, kako je zovu i meštani i turisti. U tri, a ponegde i u četiri trake, čini nam se u bilo koje doba dana, a posebno predveče, kada se okonča radni dan, mile automobili. Najmoćniji, besni četvorotočkaši naspram malenog “pežoa” sa kraja osamdesetih. Slika socijalne stvarnosti, sjaj i beda života i egzistencije. Pojedini kvartovi Kazablanke, sa modernim zgradama, staklenim fasadama i skulpturama podsećaju na bogataške četvrti bilo koje evropske prestonice. Uz atlantsku obalu pruža se Korniški bulevar, jedna od najdužih ulica u Kazablanki. Kroz prozore sirotinjskih udžerica vide se televizori priključeni na struju kablovima sprovedenim na ulične bandere, a oko njih gomile đubreta i oblaci prašine. I deca koja igraju fudbal na prašnjavoj ledini. A na trošnim krovovima pogled nam privlače satelitske antene. I odjednom, kao da je neko tu povukao granicu, ulazimo u Ain Dijab, elitnu četvrt Kazablanke na obali Atlantika. Čiste su i široke ulice, a uz trotoare, iza visokih ograda, od kamena ili opeke, da im neki neznanac ni pogledom ne naruši mir, sakrivene u vrtovima i alejama cveća su kuće bogataša.
Hotel Emirat palata
- Jedna od najraskošnijih palata sa džamijom i bibliotekom sa zelenim krovovima od glazirane keramike, vlasništvo je prebogatog stanovnika Saudijske Arabije koji tu uživa u blagodetima mediteranske klime, objašnjava nam Ana Kron, vodič turističke agencije „Sunline Travel“.
Tu i tamo poneko džogira i svrati u neki od prelepih kafea i restorana u nizu duž obale. A ispred njih okean u septembru valja moćne talase koji se u peni razbijaju o stene i zidine.
Hrabri kupači, uglavnom meštani i afrički turisti, odolevaju talasima i koriste još uvek izdašno sunce, a žene, skrivenih lica i tela u nacionalnim odorama, dželabama, upijaju sunce kroz proreze na burkama.
U jednom od restorana duž obale sa prostranim plažama i bazenima sa morskom vodom, okrepljujemo se panašeom, šejkom od sveže ceđenog voća i ispijamo ukusnu kafe kase, aromatičnu kafu u tri boje - kafe, karamele i bele pene mleka koja se služi u čašama od stakla.
Napuštamo Kazablanku znajući da nas tek očekuje susret sa čudesnim carskim gradovima Maroka. A jedan od prvih je Rabat....
NEMCI, ČERČIL I RUZVELT
Kazablanka ulice
Kazablanku su oko 10. veka p. n. e. osnovali Berberi, a u burnoj istoriji mnogo puta je osvajana jer je bila strateška luka i atraktivna tačka na mapi Afrike. Njom su vladali Arapi, ali i pirati, od njih su je osvojili Portugalci i na ruševinama grada podigli vojnu tvrđavu pod imenom Kaza Branka. Gazdovali su njom i Španci, u poslednjoj četvrtini 18. veka, a Francuzi su je okupirali i pod njihovim protektoratom bila je od 1912. do 1956, kada je stekla nezavisnost. Francuzi su izgradili široke bulevare, javne parkove i impozantne građevine. I za vreme Drugog svetskog rata Kazablanka je bila strateški važna luka. U njoj su se 1943. godine, u hotelu „Anfa“ sastali Čerčil i Ruzvelt i odlučili da izvedu invaziju na Normandiju. Iako su Nemci pokušavali da saznaju gde će se dva državnika sastati, preko svojih špijuna uspeli su samo da „provale“ šifru „kaza blanka“. Ali nije im padalo na pamet da se radi o Kazablanki u Maroku, već su mislili da se sastanak održava u Beloj kući. Kazablanka je intenzivno počela da se razvija tek od druge polovine 19. veka, posle katastrofalnog zemljotresa koji je 1755. godine uništio Lisabon, a znatno i Kazablanku. Nikao je nov, moderan, kosmopolitski grad, najliberalniji i najprogresivniji u Maroku, sa 3,5 milona stanovnika.
DŽAMIJA KOJA PLUTA NA VODI
Džamija Hasana Drugog simbol je Kazablanke i najviša je posle one uMeki, ali sa najvišim minaretomna svetu (210 m). Izdaleka izgleda kao da izranja iz okeana, trećina džamije je nad vodom, jer, po starom kazivanju Kurana, 'Tron Boga je na vodi'. Ovo monumentalno zdanje, koje može da primi 25.000 vernika, a na platou još 80.000, impresivno je arhitektonsko i umetničko delo Mišela Pinsua, glavnog arhitekte kralja Hasana Drugog. Izgrađena je od marokanskog belog mermera, s plavo-zelenom dekoracijom, a kuriozitet je pokretni krov od kedrovog drveta koji se leti otvara da bi vernici imali više vazduha. Inače, u zapisu o gradnji džamije navodi se da je krov težak 1.100 tona, i ručni je rad, a za pravljenje jednog metra krova bila su potrebna četiri dana.
Džamija je građena od 1987. do 1993. godine, a po dve i po hiljade radnika i deset hiljada zidara radilo je 24 časa dnevno. Znamenitosti ove metropole su i Trg Ujedinjenih nacija, brdo Anfa, kvart Habus, katolička katedrala Sveto srce (Sacre coeur), koju su podigli Francuzi po ugledu na istoimenu crkvu na Monmartru u Parizu. Međutim, ona danas nema funkciju crkve već muzičkog i umetničkog centra.
RABAT, CARSKI GRAD
Od Ribatu Fa, što znači utvrđenje vere ili utvrđenje pobede, koje su sagradili Berberi u 12. veku, kao odbranu od neprijatelja, nastao je i grad i njegovo ime, današnji Rabat.
I odmah je jasno zašto baš u tom prelepom i čistom belom gradu, širokih avenija i bujnim zelenilom ukrašenih ulica živi marokanski kralj Muhamed Šesti. On je pravi Marokanac, pola Berberin, pola Arapin, jer je njegov otac, Hasan Drugi, bio Arapin, a majka Berberka. I mladi kralj Muhamed Šesti oženio se Arapkinjom, lepom crvenokosom lala (lejdi) Salmom, pa se ponovo izmešala berberska i arapska krv.
- Arapska dinastija Alauida na vlasti je još od 1666. godine, akralj Muhamed Šesti je 30. jula 1999. godine krunisan za 18. vladara te dinastije, što nije mala stvar, s obzirom na to da je ona jedna od najstarijih na svetu, neprekidno na vlasti skoro trista godina. A izgleda da će ta dinastija još dosta dugo ostati na vlasti, jer Marokanci vole svog kralja koga doživljavaju kao ujedinitelja Maroka. Turisti se često iznenade kada ga sretnu u šetnji ulicama grada ili kada pored njih prođe u automobilu, priča nam lokalni vodič Šakib Elhiba.
Najmlađi među carskim gradovima, Rabat, postao je prestonica tek početkom prošlog veka kada su Maroko okupirali Francuzi. Po vladaru koji je Maroku doneo nezavisnost od Francuske, 1956. godine, kralju Muhamedu Petom, glavni trg i dve glavne ulice koje se vrlo često ukrštaju, u svim gradovima uvek nose njegovo i ime njegovog oca, Hasana Drugog.
U Maroku postoje 22 carske palate, a kraljevskim kompleksomDar el Makhzen u Rabatu, koji se prostire na 40 hektara, dominira raskošna palata u kojoj, osim kraljevske porodice, živi i radi oko 2.000 činovnika, ministara, članova vlade, sluga i ostalih.
Jedno od mesta koje svakako treba videti u Rabatu je Bab Udaja, kapija koja uvodi u mističnu Kazbu, još iz vremena arapskog plemena Udaja. Iza njenih visokih zidina, u uskim, vijugavim uličicama, okruženim raskošnim vrtovima o kojima se brine oko stotinak porodica, prevashodno Andalužana, kriju se živopisne kuće sa vratima i prozorima ofarbanim kraljevski plavom bojom. Neke od tradicionalnih marokanskih kuća, rijada, preuređene su u restorane sa otvorenim krovom pod vedrim nebom, a u jednom od njih, ljubazni domaćini poslužili su nam tipičan marokanski ručak: predjelo od sedam vrsta povrća sa veoma ukusnim hlebom od kukuruznog brašna,tažin, berbersko jelo od piletine sa povrćem, tri vrste ribe, voće. Na kraju tog, kao i svakog obroka, uživamo u tradicionalnom čaju od mente, mešavini biljke čaj, đumbira i svežih listića nane. Ti mirisi i arome pratiće nas sve vreme na našem uzbudljivom putu kroz carske gradove, spomenike zlatnih vremena.
SVETO MESTO
Impresivnim zdanjem u belom marokanskom mermeru, sa tavanicom od kedrovog drveta, Mauzolejom Muhameda Petog, dede sadašnjeg kralja Muhameda Šestog, veoma se ponose Marokanci. Pored kralja, kome je posvećen, tu su sahranjena i oba njegova sina, a o značaju koje ovo mesto ima za građane govori i počasna straža, konjanici u tradicionalnim uniformama predivnih boja, koja se nalazi ispred kapija, na ulazu i u samom mauzoleju. Almohadski sultan, Mula Jakub el Mansur, posebno je voleo ovu oblast i ovo mesto, pa je krajem 12. veka tu započeo izgradnju najveće džamije na svetu, ali ga je smrt sprečila da svoj san i ostvari. Danas je tu nezavršeni minaret, monumentalna 44 metra visoka Hasan kula i temelji nikad izgrađene džamije.
( Izvor: Novosti )
