Izvor: Blic, 26.Jan.2009, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kafana je velika životna škola
Šta sve može da se desi običnom čoveku i njegovoj porodici kada on slučajno, u stanju amnezije, uđe u politiku, ponovo gledamo svake nedelje u seriji „Bela lađa”. „Mnogi ljudi koji svakodnevno prate prenos skupštinskih sednica i nerviraju se, reagovali bi isto kao Pantić da su na njegovom mestu”, kaže Petar Kralj na početku intervjua za „Blic”.
Kako doživljavate Dimitrija Pantića, kao glas naroda, ili?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - On je običan čovek, kao i mnogi kojima pomalo ne ide u životu. Kod njega postoji nesklad, u raskoraku je sa onim što je uobrazio da jeste i sa onim što stvarno može. Uveren je da može nešto da promeni, sredi i uredi, misli da je moćan, a u stvari je čovek pogrešnih proračuna. Loše procenjuje i sebe i ono što se dešava oko njega. Zbog toga je i smešan i tužan, ali na neki način i veoma prepoznatljiv jer ima mnogo nas takvih koji mislimo da možemo nešto što ne možemo. Njegove pobude liče na pobude običnog čoveka koji gleda sednicu Skupštine, a njegove reakcije bi mogle da budu reakcije bilo kog normalnog čoveka sa malo kraćim nervima, kakve i Pantić ima. „Bela lađa” pogađa ono što se dešava, i ljudi mogu da prepoznaju neke odjeke ovog našeg trenutka.
Pantić je ušao u politiku. Da li će i njega pokvariti vlast?
- Ne znamo šta će desiti, jer Siniša Pavić to drži u tajnosti. Znam samo da mu sledi predizborna kampanja.
Da li moć kvari ljude ili im samo omogućava da pokažu kakvi zaista jesu?
- Često govorim jednu misao Meše Selimovića iz romana „Derviš i smrt”: „Vlast je vlast i kvari čoveka. Čovek dođe na vlast da promeni svet, a promeni sebe. Svet ostaje isti, a valjalo bi ga iz temelja izmeniti. Samo strah ga drži ovakvim”. Iz naših iskustava s ljudima koji su ponekad, eto, dolazili na vlast, ispostavlja se da neki đavo postoji, nešto se u čoveku zaista promeni.
Jeste li nekad poželeli da imate selektivnu amneziju, kao Pantić, i da neki deo života zaboravite?
- Nisam. Glumački život je vrlo zanimljiv. I sa usponima i sa padovima, uspesima i neuspesima, uvek je zanimljiv. Lepše je sećati se nego zaboraviti. Možda i zbog toga što je u sećanju sve uvek lepše nego što je stvarno bilo.
Ipak ne čuvate uspomene, fotografije, novinske tekstove o sebi" Zašto?
- Zato što je pogled u prošlost obavezujući. To što se dešavalo u prošlosti, a bilo je lepo, svetlo i značajno, obavezuje da ne postanete ružni, beznačajni i ispod nekog nivoa koji bi postideo to što ste nekad bili.
Da li vam je Tola Manojlović, koga igrate već 42 godine, omiljeni lik?
- Jeste.
Kako objašnjavate tako dug život predstave „Živeo život Tola Manojlović”?
- Prvo, to je zahvaljujući tekstu. Interesantno je da oni koji su premijeru gledali sa 20 godina sada imaju 62. I sam Tola (čovek po čijem životu je napravljena predstava, prim. nov.) kada je bio na premijeri, smejao se kada je bilo smešno i rastuživao kada je tužno. To je jedna ljudska priča sa malo čudnim odnosom prema životu. U svakoj situaciji on se dočekuje na noge, a situacije, i to veoma slične, ponavljaju se. Ja sam imao 26 godina kada sam počeo to da pričam, a sada imam 67. Menjamo se i Tola i ja, vremenom.
Planirate li ponovo da radite neku predstavu sa rediteljkom Milicom Kralj, svojom ćerkom?
- Ima ona neke ponude. Videćemo da li će da se nađe nešto za mene. Ako mi ponudi, vrlo teško mogu da odbijem. Opet, zavisi i šta će da ponudi.
Kada radite, da li je ona šef?
- Ona je šef, naravno. Mada, ponekad, kao i sa svim rediteljima, ja se malo džilitam. To je taj večiti rat između glumca i reditelja. Uvek postoje male glumačke pobune protiv njihovog nasilja.
Važite za boema i kažete da je kafana škola. Šta ste sve naučili u toj školi koju i dalje pohađate?
- Svašta sam naučio i još uvek učim. U kafani upoznajete ljude koje ne možete sresti ni u knjigama. To su živi ljudi koji žive u vašem kraju ili gradu; drugih su zanimanja, drugačijih pogleda na svet" tako da je kafana i škola i izvor bogatstva. To je mesto na kom se ljudi osećaju rasterećeno i gde mogu da budu ono što ne mogu na poslu ili u porodici. U kafani upoznajete i družite se s ljudima koje nikada ne biste sreli i ne biste upoznali tu silnu raznovrsnost pogleda na svet oko vas. Svi oni se otvore u kafani i tako možete da čujete sasvim drugačije mišljenje od onog u koje ste se ukalupili. To je test razbijanja šablona i predrasuda.
Da li vam ti kafanski drugari budu model kada kreirate neke likove?
- Sve se krade, pa i zanat. Ali još ni u jednoj ulozi nisam imitirao nekoga koga poznajem. Podsvesno se potkrade nešto iz tog bogatog druženja. Ponekad se setim nekog karaktera ili neke reakcije, pa se to lepo uklopi u ulogu koju radim.
Ceca Bojković - prijatelj za ceo život
Priča se da vam je Svetlana Bojković često bila drugarica u nevolji. Kada ne smete iz kafane kući, a vi odete i prespavate kod nje.
- Ja sam jedno vreme, dok je bio živ Miloš Žutić, stanovao kod njih. Bilo je to dok sam se razvodio. Nisam imao gde. Jedno vreme sam bio kod brata, a onda su mi Svetlana i Miloš rekli: „Hajde, dođi kod nas”. I tako sam, bogami, više od pola godine proveo kod njih. Obio sam im privatnost, obio sam im stan" ali sam se tu osećao kao kod kuće. A to je nešto što se retko dešava, ne samo meni nego malo kome. Sada smo Ceca i ja kumovi. Ona me je posle i venčala. Pravi smo prijatelji, a ne samo partneri na sceni.
