Izvor: Blic, 04.Jun.2009, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izučio sam život u kafani
Voleo sam da odlazim u „Lipov lad” i „Pod lipom”. Tu sam prvi put sreo velika imena naše javne scene, kao što je slavni radio imitator Surutka. Tamo su bile drvene klupe. Treba čuvati takva mesta naročito u centru grada, ali u Beogradu, nažalost, sve stare kafane ruše umesto da se njima ponose. Jer to su privlačne lokacije na kojima posle grade fast food restorane, kladionice i kockarnice i tako ubijaju duh grada. Kada izgubite školu, crkvu, vaspitanje, porodicu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa vama mogu da rade šta hoće. Najdraže mi je što smo uspeli da spasemo „Znak pitanja” - počinje priču za „Blic” Petar Božović, jedan od najvećih domaćih glumaca, koji iza sebe ima brojna uspešna glumačka ostvarenja.
Petra smo sreli u kafani „Mlava”, na Vračaru. Tamo je ispijao opojno vino i snimao kadrove za dokumentarni film o svom životu. Povučen atmosferom, počeo je da priča svoje dogodovštine iz kafanskih dana"
- Sećam se provoda u jednoj kafani u Voznićevoj ulici gde je stanovao moj dobar drug. Živeli su od toga što je on prodavao knjige svoga oca koji je bio profesor filozofije, a stradao je u jednoj čistki posle rata. Imao sam strica u Americi koji mi je slao košulje, za tadašnji Beograd poslednji modni hit, i prodavao sam ih u posebnim radnjama gde se mogla kupiti roba sa Zapada. Bili smo u gimnaziji i kada bismo došli do nešto novca, odlazili bismo u „Tri šešira” na škembiće i špricer. A ako bismo imali više novca, častili bismo se čak pohovanim škembićima, i to nam je bio vrhunac hedonizma - priča Božović i pravi pauzu da povuče dim cigarete.
- Posle smo počeli da odlazimo u Klub književnika u koji se tada ulazilo preko veze, pa ako te neki od starijih glumaca ili književnika slučajno prepozna, kaže: „Pustite onoga malog!” Ja sam tako ulazio - sa ushićenjem se seća glumac i objašnjava zašto je voleo takva mesta.
- Lepo, zato što sam mogao da sednem u ćošak, naručim piće i gledam život oko sebe i učim, a da me niko ne primećuje, ne grdi i ništa ne pita. A vazduh miriše na pljeskavice, na devojke... - setno pogleda Božović, a kada već pominje devojke, mi ga pitamo za ljubav. Sa osmehom nastavlja:
- Verujem da se to ne meri i ne udaraju recke. Da se nisam zaljubljivao, ne bih preživeo, jer se bez tog goriva ne stiže daleko. Zbog ljubavi sam radio stoj na rukama, pisao ljubavne poruke na zidovima i u snegu. Imao sam običaj da se leti zamotam šalom oko grla i stanem ispred svoje Druge gimnazije da bi mi devojke prilazile i pitale se šta mi je. A ja se onda pravim da sam smrtno bolestan da bi se one uzmuvale oko mene. Eh"
Kaže, danas toga nema, a oči mu zasuze kada vidi da se današnji klinci vole.
- Ja sam zbog ljubavi trpeo sve" i hladnoću. Idem tako po hladnoći kroz Tašmajdan sa mojom dragom Mirjanom Pešić. Nađemo se" tada su bile strašne zime. Bije vetar, duva, nosi, a mi idemo kroz Tašmajdan kao dva ludaka. Samo da se držimo za ruke. Kada vas ljubav greje, nikada nije hladno - priča Petar Božović koji bi uskoro trebalo da primi plaketu Jugoslovenske kinoteke. Kaže da se zbog toga priznanja lepo oseća, ali ništa ne može da se uporedi s onim kada je prvi put primio nagradu.
- Priznanja jesu važna. Posebno kada je čovek mlad. Daju mu neki podsticaj. Dobro je primati priznanja, a posle možemo loše govoriti o njima. Prvu nagradu u životu sam dobio za predstavu „Ranjeni orao”, jedan sasvim drugi prilaz u odnosu na ovu seriju" Tada je vreme bilo mnogo kritično, moram priznati. Tada sam dobio diplomu i šest čaša za pivo. Vremenom, svaku čašu sam ili izgubio ili razbio kada sam bio srećan ili nesrećan. Kada sam primao nagradu, profesor Milan Mihajlović mi je rekao: „Radujte se ovom, nećete se često radovati, ni kada dobijete veće nagrade. Ova je prva!” Kao i ljubav"
Ipak, Božović kaže da ne voli mnogo da se osvrće za prošlošću.
- Kad se osvrnem, uvek me uhvati užas. To mi odmah izgleda" Kao što ljudi prave jubileje, godišnjice" Ne volim to, bude mi žao - priča Božović koji ne želi da otkriva u kojim situacijama njemu na oči dođu suze.
- Zaplačem ja. Al’ to je već za razgovor sa mojim psihologom. A ja njega nemam - objašnjava i počinje da peva „Često mi se zaplače" zar sve ove godine tebi ništa ne znače”.
I unuku sam vodio u provod
Božović je ponosni deda male Anđelije koja će u avgustu napuniti dve godine. Deda je Anđeliju već vodio u provod.
- Mala Anđelija, nju sam već vodio u „Srpsku kafanu”. Prvu je ona pesmu već čula u kafani. A onda kada se najela, zaspala je tako u kafanskoj buci - smeje se Petar.
Dečji fazoni
„Nekada su bili lepi ti dečji fazoni... Nema toga sada. Kada krene ravnodušnost među polovima, to je užasno, to je nešto najgore! Ali kada vidim negde velikim slovima napisano 'Ivana, ja te volim’, samo se nasmejem, puno mi je srce i pitam se da li je moguće da ovoga još ima”, priča Božović.
