Izvor: Blic, 04.Feb.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I dalje strastveno volim kafanu
Ukoliko duže od tri dana ništa ne radi, Mira Banjac pada u depresiju. Ima, kaže, višak energije. Najbolje se oseća kada trči sa snimanja na snimanje kao nedavno kada je istovremeno glumila u tri serije i tri filma. Uskoro će i u Ameriku, da radi naravno. Niko ne bi rekao da je 29. godište, pogotovo ne dok je gledate kako veselo i lako igra u kafani. U pauzi između dva plesa daje intervju za „Blic”. „Opasno volim kafanu!”, šmekerski kaže na početku razgovora >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dok sa osmehom nazdravlja žestokim pićem.
- Opasno volim kafanu! I ovu sadašnju. Ali kafana koju sam ja volela bila je nešto sasvim drugo. Kafana je bila trenutak radosti sa prijateljima, mesto velikih raspoloženja, velikih euforija, ali sa ukusom i bez nasilnih stvari, bez ispada. Volela sam tu jednu usporenost lepote, kafanske lepote. U kafani nije mogao svako da sedi i svako da bude zanimljiv. Ja sam, recimo, mome sinu, kada se zamomčio, rekla: „Tri stvari moraš znati pre nego što uđeš u kafanu. Prvo, u kafanu ne smeš ući bez para, drugo, kada zoveš muziku da ti svira, niko ne sme da vidi kada im daješ pare, to moraš da uradiš diskretno. I kada tebi sviraju, to ne sme da čuje ni susedni sto. Kada to naučiš, možeš u kafanu”.
I „ulaznicu” za „Atelje 212” ste, kako kažete, dobili u bifeu tog pozorišta.
- Da, ali to nije kafana. U bifeu su sedeli zlikovci i čekali vas. Morali ste da prođete raznorazne ispite duha, i to opasnog duha koji je negovao „Atelje”. Morao si da znaš da im pariraš, a ja sam to uspela jer sam ih pročitala. Njihovi štosevi su bili seljački. Na primer, Dragan Nikolić mene pita kada dolazim iz Novog Sada: „Jesi li ti došla svojim kolima ili preduzećovim?”. (smeh) To je taj duh. Tamo su zalazili jedan Gedža Ćosić, Kiš, Slobodan Selenić, Mihiz" Nakon sedenja sa njima imaš osećaj kao da si bio na nekom simpozijumu ljudi velikog duha.
Kažu da ste još duhovitiji u prirodi nego na sceni.
- I to sam morala da apsolviram. Recimo, Zoran Radmilović je bio krajnje nepredvidiv, nikada niste znali šta će reći. On je bio remorker koji gura. Ako nisi veoma brzog duha, da ga pratiš, i da mu pariraš - propadaš!
Posle dve i po decenije života i rada u Beogradu, vratili ste se u Novi Sad.
Zašto? Da li je reč o iskonskoj potrebi da se čovek vrati tamo gde je rođen?
- To je seljačka potreba i proizlazi iz mog seljačkog porekla. Ja sam kao majka zemlja. Iz Srema sam, moja familija su bili ratari. Taj miris zemlje sam nosila sa sobom, tu mirnu ravnicu, porodičnu atmosferu u kojoj se kuvaju velike nedeljne supe, gde se kolači nose susedu. To mi je nedostajalo u Beogradu. Kada sam se penzionisala, shvatila sam da imam pravo da biram gde ću da umrem. I učinilo mi se da je to tamo u tom mirnom pejzažu, kultivisanom vojvođanskom duhu, jednoj finoj porodičnoj sredini kojoj sam se vratila i među prijateljima koje sam posle 26 godina našle iste onakve kakvi su bili kada sam odlazila.
Šta se dešava sa vašom školom glume?
- Ja sam tu školu napravila za vreme bombardovanja iz potrebe da budem korisna. Osećala sam da je to jedini način da sve prevaziđem, da se ne ostrastim na ulici, u vikama, u strahovima. Htela sam da budem korisna i da tim mladim ljudima prenesem iskustvo koje sam imala. Izvela sam dve generacije vrlo dobrih glumaca koju su svi sada u angažmanima i kojima sam ja još uvek mentor. A onda sam ušla u godine" I što je vrlo interesantno, u jednu ogromnu produkciju. Ja sam u isto vreme radila „Rode”, Balaševića („Kao rani mraz”), Paskaljevića („Medeni mesec”), Paskaljevićevog sina („Pada kiša u Rolan Garosu”), „Belu lađu” i „Seljake”. U isto vreme!
Otkud vam snage?
- To je višak energije koji ja moram negde da potrošim. Ne umem da se odmaram, niti sam ikada to umela. Prosto sam takva priroda koja mora nešto da radi. Kada tri-četiri dana sedim kod kuće, ja sam depresivna. I onda moj sin kaže: „Nije tebi ništa, nego treba da kreneš negde da nešto radiš”. Pre četiri godine sam bila na turneji mesec i po dana sa Perom Kraljem u Australiji, Kanadi, Evropi uzduž i popreko" A meni je sve to kao da idem u Obrenovac.
Uskoro idete u Ameriku.
- Da. Vratili smo se iz Pešte gde smo snimali film „Mamaroš”, sada ga radimo u Beogradu, a za mesec dana snimanje se nastavlja u Americi. Mamaroš je, kao što reč kaže, mamin sin. Dobio je vizu za Ameriku, ali on neće da ide bez majke pa je vuče po ambasadama i na kraju odvodi tamo. Film hoće da kaže da nije strašno kada mladi odlaze u inostranstvo jer idu za svojim godinama, svojom mladošću, svojom strukom, ali kada stari ljudi odlaze, to je mnogo teško. Tako mi po tim ambasadama nailazimo na starce koji ne umeju ni da se potpišu, a idu za svojom decom čak na Novi Zeland. E, to je tuga.
Gluma i privatan život
Da li vam je gluma uskratila nešto u životu?
- Uskratila mi je veliki deo privatnog života. Možda nisam bila pored svog sina kada sam mu je najviše trebalo. Ali to je takva vrsta posla. I to je cena. Ne možete sve imati. Ne da Bog sve. U životu je jako važna ravnoteža. I vrlo je dobro umeti na vreme napraviti ravnotežu i znati šta je važno, šta je manje važno, šta je nevažno; gde se treba potrošiti, gde se treba malo dati, za šta se treba sačuvati i gde treba sagoreti. Verovatno se to uči. To život nauči, koga nauči, a nekoga nikada. Mene je naučio.
