Izvor: Blic, 03.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrabri Jagoš
Hrabri Jagoš
Odavno jedna pozorišna predstava nije izazvala toliko buke i besa kao što je to bio slučaj sa 'Bluzom za Mesiju' Artura Milera u režiji Jagoša Markovića u BDP. Jedan deo premijerne publike bio je, najblaže rečeno, zagađen Jagoševim rediteljskim postupkom - jer, prvi put je na pozorišnu scenu dovedena novokomponovana narodna muzika, a to je, ispostavilo se, neoprostiv greh.
Mnogi su pojurili da sahrane i predstavu i reditelja i upravnika BDP, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a činjenica je da je sama predstava, bar na premijeri, doživela sudbinu mesije - to jest razapeli su je na krst.
Artur Miler ima jednu ciničnu misao - pošto šest meseci nije pala kiša, neko mora da bude razapet kako bi se narod zabavio. Ista teza mogla bi da se primeni na našu kulturu - ni ovde, izgleda, nije dugo pala kiša, pa ne bi bilo loše da se Jagoš Marković malo razapne.
Radi se o tome da je Markovićeva predstava subverzivna i jeziva - ali njena subverzivnost ne pogađa samo opštu političku i društvenu žabokrečinu, ona je, izgleda, pogodila samu bit ovdašnjeg pozorišnog života. A to je, ispostavilo se, veliki udarac.
Narodnjaci na pozorišnim daskama, u priči o televizijskom prenosu razapinjanja na krst, uz koje se, onako, baš srpski, orgija, ispostavili su se kao pilula koju je u Beogradu, na premijeri, teško progutati. Narodnjački citati u rediteljskom postupku Jagoša Markovića bili su poslednja uvreda, pa čak i podsmeh onima koji veruju da se razumeju u vrhunsku umetnost - koja valjda podrazumeva operu, šta li, a ne muziku za svadbe u sahrane?
Niko, naravno, nije bio prorok u svome selu pa i Jagoš ovih dana ima razloga da se tako oseća.
Oni koji su se zgrozili nad Jagoševim hrabrim pozorišnim postupkom, u stvari se ispostavljaju kao pogubniji za ovdašnju kulturu od svakog treš narodnjaka.
