Izvor: Dzungla.org, 22.Apr.2011, 14:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hiljadu jahača Suburbijane
Jahanje konja je, u današnje vreme, omiljena zabava mnogih,a nekima je i unosan biznis. Postoje mnoga takmičenja u kojima dolaze do izražaja brzina i veština konja, kao i umeće njihovih jahača, odnosno džokeja. U Suburbijani se ne jašu konji, već postoji disciplina, omražena kod ogromne većine Suburbijanaca, a to je jahanje naroda.
Niko ne zna kada se, tačno, pojavila ova disciplina. Neki kažu da ona na ovim prostorima postoji od pamtiveka. Najvažnija njena karakteristika >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << jeste njena otpornost na promene, odnosno, to da postoje dobro utvrđena pravila igre. Manjina uvek jaše većinu! To je najvažnije i najsvetije pravilo ove igre. U načinu jahanja su dozvoljene varijacije, mada jahači najviše vole da iskažu surovost, koristeći bič i zatežući uzde narodu. Bitno pravilo je i to, da kad jednom uzjašeš, moraš što duže ostati u sedlu, ili fotelji, kako se u poslednje vreme sedlo naziva. Najpoželjnije je da sedlo ili fotelja počnu jahaču da srastaju sa zadnjicom, jer se tada obezbedio za ceo život. Postoji jedna urbana legenda u Suburbijani, koja se prenosi s kolena na koleno, i koja kaže da je čuveni hunski vođa Atila dolazio u staru Suburbijanu, da svoje ratnike nauči takvom jahanju. Huni su u istoriji ostali upamćeni kao sjajni jahači, koji su sve svoje aktivnosti obavljali u sedlu, tako da je tu više nego očigledan uticaj suburbijanskog stila, iako ova legenda nikada nije potvrđena. U jahanju naroda postoji i hijerarhija jahača. Podložna je promenama, ali MORA da postoji. Ono što se u njoj ne menja, jeste postojanje jednog VRHOVNOG JAHAČA. Njemu je dozvoljeno da jaše sve i svakoga, ali njega niko ne može da jaše. Za njim obično ide JAHAČKA VLADA, uglavnom sačinjena od petnaestak džokeja, koji vole da jašu, ali ne umeju, tako da narod zbog njih ima mnogo nevolja. Posle njih ide elitna jahačka jedinica, koja se naziva POZLANICI, zato što ih narod pamti samo po zlu. Ima ih tačno 250, i kod većine njih je onaj proces srastanja fotelje, tj. sedla, dobrano odmakao. Za njima idu agencije koje je osnovala jahačka vlada, i kojima upravljaju jahači koji su još zeleni za vladu ili za pozlanike. Sledeći u hijerarhiji su mnogobrojni GRADONAČELNICI i PREDSEDNICI OPŠTINA, koji jašu po partijskoj pripadnosti i na sitno, međutim, ako se pokažu kao vešti jahači, to sitno će postajati sve krupnije i krupnije. To su najbitnije grupe jahača naroda. Možda ih ima i više, ali sam ja cifru zaokružio na hiljadu. I baš jašu, samo ne znam u kom pravcu. Jedini njihov problem predstavlja činjenica da je narod iscrpljen, i da se ne zna još koliko može da izdrži. I zato bih voleo da nam jednom sjašu sa grbače i da odjašu nekom nepoznatom pravcu. Verujem da ćemo se i bez njih, nekako, snaći.
Umesto zaključka, samo želim da čestitam svojim sunarodnicima, što su uspeli ovoliko da izdrže. Svi u svetu govore o četiri jahača apokalipse. Blago apokalipsi kad ih ima samo toliko. Neka dođe malo, ovde, kod nas. Verujem da bi pobegla glavom bez obzira...
Ivan Cikić
