Izvor: Blic, 09.Mar.2012, 22:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Grešio jesam, ali sam se menjao"
Popularni glumac i priznati reditelj Ljubiša Samardžić nikada ne miruje. Razmišlja o radu na novom projektu i čeka potvrdu „HBO Latino“ iz Amerike u vezi s prikazivanjem njegove serije „Miris kiše na Balkanu“. Sa istoimenim filmskim ostvarenjem imao je premijeru u Španiji, u Avanci, i podelio je Gran pri sa jednim španskim filmom.
Njegova filmska trilogija je krenula ka Duresu (Albanija), preko celog australijskog kontinenta, od Melburna do Kambere, ka Goi (Indija) >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i sada se našla na Sofija film festivalu. Uskoro će imati projekcije u Fort Lauderdalu i Majamiju. Pre nekoliko dana Samardžića je obradovala vest da je ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo u oblasti humora i satire Kulturnog centra Kruševca, koja će mu biti uručena 15. marta.
- Prijatno sam iznenađen, s obzirom na to da je Kruševac rasadnik sjajnih komičara i grad u kojem se smeh negovao, počev od velikog i neponovljivog Čkalje, s kojim sam igrao u „Vrućem vetru", preko Rade Savićević, Đuze Stojiljkovića, Rade Živković... Za tu svoju ljubav prema komedijama dugujem zahvalnost Branku Baueru za ulogu Mikajla u filmu „Prekobrojna". On je u meni prepoznao smisao za komiku, koju sam kasnije razvijao, često prihvatao i negovao. Setite se samo Šurde. Ni dan-danas ni serija ni lik ne blede - priča za „Blic" Ljubiša Samardžić.
Dobitnik ste brojnih nagrada. Postoji li nešto što ste silno želeli kao glumac, a niste ostvarili?
- Ne žalim ni za čim. Ali one glumačke zalogaje koje sam dobijao trudio sam se da valjano odigram, da uloge odišu srcem, iskrenošću, šarmom i da na krilima njihovih uspeha sagradim svoju životnu sigurnost i skrenem pažnju drugih reditelja na svoj dar i umeće. Zato danas mogu da kažem da nema reditelja s kojim nisam radio.
Na šta ste ponosni?
- Ponosan sam na to što nisam prihvatio ponudu najveće producentke kuće iz Engleske, braće Roberta i Rejmonda Hakima, 1967. godine, posle dobijenog Zlatnog lava u Veneciji, da nastavim karijeru u Velikoj Britaniji i Americi. Postojala su dva presudna razloga. Prvi i najznačajniji je ljubav prema Miri, s kojom sam više od 45 godina i koja mi je u to vreme donela na svet sina Gagu, a ljubav i poštovanje ni do danas nisu presahli. A drugi razlog je taj što nisam želeo da budem večiti epizodista u stranoj zemlji jer sam bio siguran da nikada neću tako dobro naučiti i usvojiti engleski jezik s kojim bih gradio likove, i nisam pogrešio. Nisu me uljuljkali čak ni dolari.
Poslednjih godina posvećujete se režiji iako vam to nije vokacija. Koji je momenat bio presudan da uđete u taj svet autora?
- Nisam pristao da pošaljem sina u rat 1992. godine, protiv mojih komšija s kojima sam godinama delio parče neba, hleba, radosti i suza. A prijateljstvo je nenadan, spontan dogovor osećajnih osoba, zar ne?! Formirali smo porodičnu firmu, bavili se filmom, umetnošću koja ima moć da hrabri, oplemenjuje ljude, popravlja međuljudske poljuljane odnose i čini ih čestitijima i boljima. Mnogi od njih nisu živi, ali mi je uz njih, verujte mi, bilo lakše.
Na tom putu, da li ste prema nekome bili grešni?
- Grešio jesam, ali sam se na ovom svom dugom radnom putu menjao. Menjajući sebe, menjao sam i druge kraj sebe. Ponosan sam što sam bio među ljudima koji su želeli dobro jedni drugima. I nikada nisam uspeo da nađem potpun i smislen odgovor na to od čega je čovek sazdan? Znam da su geni i nasleđe osnov, ali tu su i životne prilike i neprilike, sociološki status, okoliš, vreme i život koji se iz dana u dan menjaju. Priznajem da su mnogi glumci i reditelji uticali na moju filmografiju, ali i da su u mom životu knjige i profesori imali veliki uticaj i značaj, ostavljajući otiske na moje stvaralaštvo. Priznajem i da je moja Mira uticala na mene.
Da li ste jedan od osnivača PUPS-a s Jovom Krkobabićem?
- Jova i ja se znamo 45 godina, bili smo zajedno u Penzijskoj zajednici samostalnih delatnosti. Pre šest godina videli smo da je vrag odneo šalu, pa je nas nekolicina, s Jovom na čelu, formirala PUPS kao branu interesa penzionerske populacije u parlamentu, i održali smo prvi skup 4. februara 2006. godine pod geslom „Partija časnih namera".
Ali vi se niste uključili u politiku?
- Ne, ostao sam svoj i nisam pogazio reč. Nastavio sam umetnički hod kroz šipražje stvaralaštva, snimio „Miris kiše..." i tako ostao u umetnosti, čemu se Mira najviše radovala.
Čekam odgovor od HBO
Da li ste dobili potvrdu „HBO Latino" iz Amerike u vezi s prikazivanjem serije „Miris kiše na Balkanu"?
- Za njihove odlike veoma je važno strpljenje! Našli smo distributera, čekamo odgovor od HBO, a dok čekamo, i dalje pokrećem mehanizme zatvaranja kalkulacije o „Travničkoj hronici", čemu se Mira opire i zna da kaže: „Kud ćeš grlom u jagode, čoveče? Zar ne vidiš kakvo je vreme?! Daj prostora mlađima." I možda je u pravu.
Povezane vesti: Ljubiša Samardžić: Kad pružite maksimum to se dvostruko vraća
