Izvor: Dzungla.org, 03.Nov.2013, 12:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorislav Papić: Tražim od novinara da budu oštriji
MINISTAR finansija u novoj vladi, Lazar Krstić, nema ni 30 godina. Novinar RTS i urednik emisije „Oko“ Gorislav Papić je tu negde, a već radi intervjue sa najuticajnijim političarima koji su nekada bili rezervisani za starije i iskusnije voditelje. U Srbiji, moglo bi se pomisliti, dolazi vreme mladih. – Naravno da i u novinarstvu kao i u drugim profesijama dolazi do smene generacija. Samo ne znam da li se tome treba radovati – kaže Papić, sa kojim smo razgovarali dan pred smrt >> Pročitaj celu vest na sajtu Dzungla.org << Aleksandra Tijanića. – Šta će nam dobro doneti novinari odrasli na tabloidima i rijaliti novinarstvu? Novinari koji redovno čitaju jedino statuse na „Fejsbuku“? Bogdan Tirnanić je svoje boravke u kafani produžavao dok se na ulicama ne pojave sva izdanja jutarnjih novina. Danas mladi novinari piju kafu iz automata na hodnicima redakcija, a novine „čitaju“ na mobilnim telefonima. Ja sam imao sreću da osam godina radim u „NIN“-u, u vreme dok je svaki novinar sve novine od tog dana odnosio kući i kada se po završetku broja odlazilo u kafanu. I po tome se ne uklapam u mlade novinare, iako im generacijski možda pripadam. Papić je na RTS stigao pre tri godine. Počeo je u emisiji „Oko“, da bi se posle „raspakivanja“ poznatih u istoimenom serijalu, kao urednik vratio u „Oko“. Pažnju javnosti ponovo je privukao nedavno kada je u manje od nedelju dana intervjuisao Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. – I ranije sam razgovarao sa njima, ali ovi intervjui su bili drugačiji. Zbog trajanja od 70 minuta, ali pre svega zbog specifičnog političkog trenutka. Predsednik Nikolić je na intervju došao direktno sa sastanka sa hrvatskim predsednikom Josipovićem, dok je Aleksandar Vučić u studio RTS ušao bukvalno sa bine iz „Kombank arene“, gde je bila proslava pet godina Srpske napredne stranke. To je, s jedne strane, velika prednost, imate najbitnije ljude u zemlji u tom trenutku. S druge strane, nekada su intervjui, posebno ovaj tip, koji je i neka vrsta raporta naciji, bolji kada se emocije ohlade i kad postoji bar minimalna distanca u odnosu na događaj koji je povod za razgovor. S obzirom na sve okolnosti, mislim da mogu biti zadovoljan. * Kako se inače osećate posle važnih intervjua – više se kajete zbog onog što ste pitali ili zbog onog što niste? – Ne delim intervjue na manje ili više važne. Svestan sam da je intervju sa predsednikom ili najmoćnijim čovekom u zemlji gledalo više ljudi nego što su gledali moju emisiju o Miroslavu Krleži i njegovom odnosu prema Srbiji i Srbima, ali to ne znači da sam ih doživeo kao važnije. Često je potpuno obrnuto. I nekada mi je mnogo teže da skratim neku takvu emisiju do koje mi je stalo, nego kad shvatim da sam propustio da postavim neko pitanje bitnom političaru. * Ko vas je češće cenzurisao i sugerisao šta da (ne) pitate – urednici, sagovornici ili vi sami?OPREZ S MAŠTANJEM * KAKO je izgledao vaš put od Sarajeva, gde ste rođeni, do Beograda? O čemu ste maštali kao dečak? – To što u najmanje četiri društva mogu da budem „njihov“ shvatam kao svoju prednost. Naime, po poreklu moje porodice ja sam Hercegovac, po mestu rođenja Sarajlija, po tome gde sam odrastao Novobečejac, a po tome gde živim poslednjih 15 godina sam Beograđanin. A što se tiče maštanja, uvek sam pazio o čemu maštam. Jer može da se ostvari. – Sve je u srpskom novinarstvu okrenuto naopako, pa i ta prirodna stvar da urednik sputava hrabrost mladih novinara. Ja kao urednik emisije „Oko“ često sam u poziciji, ne da cenzurišem novinare, nego naprotiv, da ih podstičem da budu oštriji. Kad ja radim intervjue volim da se konsultujem sa svojim šefovima, ali ne opreza radi, ili, kako kažete cenzure, već zato što smatram da su Aleksandar Tijanić i Nenad Stefanović bolji novinari od mene. Međutim, u većini slučajeva zbog njihovih obaveza ne stižem da se konsultujem s njima, pa sam izaberem pitanja za intervju. * Nekada su najbolji TV novinari dolazili iz štampe. Šta to oni imaju što njihovim kolegama koji su od početka karijere na televiziji fali? – Novinari u štampi uče da pišu. Novinarima na televiziji pisanje je tek jedna od stavki na poslu, koja obično na rang-listi prioriteta zauzima mesto iza sređivanja frizure ili biranja odela. A novinarstvo se, kad se sve razgrne, svodi na pisanje. I zato bi prirodan put za mladog novinara bio prvo štampa, a tek onda televizija. Prvo da nauči da piše i razmišlja, a tek onda da energiju troši na biranje kravate ili nijanse pudera. * Koja kritika vam je bila najlepša, a koju ste najteže primili? – Sigurniji sam u sebe verovatno više nego što je to i normalno i moram priznati da skoro da me apsolutno ne dotiču ni pohvale, ni pokude. Naravno da postoje ljudi do čijeg mišljenja mi je stalo, ali isto tako, još više je onih do kojih mi nije stalo i potpuno sam ravnodušan prema onome što kažu ili napišu. Tako da ne mogu da se setim ni najlepše kritike, ni neke koju sam teško primio. Pamtim obično samo poslednju. Evo, na primer, posle nekog od ovih velikih intervjua, ne znam da li je bio sa Nikolićem ili Vučićem, slučajno sam sreo Miroslava Ilića koji je pohvalio to što radim. A kad vas Miroslav Ilić pohvali to uliva veliko samopouzdanje, kako pred sledeći intervju, tako još više pred sledeći odlazak u kafanu. OpširnijeVečernje Novosti
